First blog post

This is your very first post. Click the Edit link to modify or delete it, or start a new post. If you like, use this post to tell readers why you started this blog and what you plan to do with it.

post

Advertisements

Lutka Nina

Bila je drugi razred osnovne škole kada je sa učiteljicom otišla na Palić. Nevena je znala da će se njeni roditelji preseliti dok je ona na Paliću i da, kad se vrati, ide u novu kuću. Bila je još mala i nije shvatala tačno šta to znači.

Tog dana, kada se vratila sa Palića, ispred škole čekali su je roditelji. Srećni što su ponovo zajedno, krenuli su ka svom domu. Nevena je ušla u novu kuću, razgledajući sve okolo. Bilo je lepo. Tek tada je osetila tugu za starim domom. Slušajući roditelje kako pričaju, saznala je da će njihova stara kuća biti srušena i da će tamo zasaditi puno drveća. To je bila gradska odluka, da otkupe kuće od meštana i naprave „zeleni pojas „jer je to bila industrijska zona. Taj „zeleni pojas „ trebao je da ublaži zagađenje koje su fabrike stvarale.

Par dana, nakon što je stigla kući, igrala se u svojoj novoj sobi. Uporno je nešto tražila, već nekoliko dana. Mama primetivši to upita je šta traži.

„Tražim moju lutku Ninu. „ reče Nevena. Mama joj se pridružila u potrazi ali lutke nije bilo.

„Odvešće te tata u staru kuću da potražite. Možda nam je ispala dok smo se selili. „Na te mamine reči Nevena se smiri, ali čim je tata došao s posla ona mu reče za lutku. Odmah nakon ručka krenuli su ka stroj kući. Kada su došli ispred, kuća je već bila srušena. Nevena je bila jako tužna. Vratili su se kući a tata je obećao da će joj kupiti novu lutku. I tako je i uradio. Ali to nije bila Nina.

Prošle su godine, Nevena je završila fakultet i tražila je posao. Nije mogla odmah da dobije posao profesora engleskog pa je privremeno počela da radi u agenciji za nekretnine.

Posao joj se svideo. Još kad su išli da traže novu kuću, bilo joj je zanimljivo da ulazi u razne kuće i gleda raspored prostorija. Sada je imala priliku da uživa u tome.

Jedna baka je prodavala kuću a kupovala stan. Neveni je dodeljen taj posao da ga završi.

Ujutru, posle kafe popijene u agenciji, krenula je kod bake. Na prvo zvono baka otvori vrata, jer je već odavno očekivala agenta iz agencije.

Nevena uđe, predstavi se baki i reče da će da pregleda kuću i da je fotografiše. Baka se složi sa tim i reče da će za to vreme skuvati kafu.

Nevena je išla od jedne do druge prostorije i fotografisala i beležila podatke koji su joj trebali, kako bi mogla da ih saopšti nekom mogućem kupcu.

Na kraju uđe u spavaću sobu. U sobi je s jedne strane bio kauč, do njega sto a na drugoj strani veliki regal. Regal je bio pun lutaka. To joj privuče pažnju i stade posmatrati lutke. Pogled joj zastade na jednoj staroj lutki u plavoj haljinici sa dugom plavom kosom. Taman pruži ruku da je uzme kad ču baku iza sebe.

„Sviđa Vam se ta lutka? Stara je ali je jako lepa. Moj sin je građevinac i u jednoj kući koju su rušili, našao je tu lutku. Bilo je to jako davno. Znao je da ja volim lutke i doneo mi je. „

Neveni zasuziše oči jer je bakina priča samo potvrdila njene sumnje. To je bila njena Nina.

„Vidim da Vam se mnogo sviđa. Uzmite je. „

Nevena je zahvalno pogleda a suze joj se skotrljaše niz lice.

Uze lutku, čvrsto je zagrli i sede sa bakom da pije kafu i ispriča joj svoju priču o Nini.

Novembar

Odlažem poslednju dokumentaciju u registrator, oblačim jaknu i izlazim na ulicu. Noćne svetiljke počinju da žmigaju. Njihov treptaj nagoveštava kraj dana a početak večeri. Tiho je. Svi su već u kućama, spremaju večeru i gledaju televiziju.
Hodam polako, nogu pred nogu, kao da brojim koliko koraka imam od posla do kuće. Opalo lišće, predivnih boja, nešto šapuće svakim mojim korakom. Verovatno i ono im neku svoju priču. Pogledah u ljubičasto nebo a jedna kap pade mi na usne. Ubrzo joj se pridružiše i druge. A onda kiša nadjača šapat lišća. Nastavila sam lagani hod do kuće po kiši a misli mi odlutaše u jedan kišni novembarski dan, pre pet godina.
Šetali smo, držeći se za ruke. Smejali smo se nekoj našoj šali, praveći pauzu samo za još jedan poljubac.
Odjednom je počela kiša. Zagrljeni, potrčasmo do prvog skrovišta. Tamo smo ostali zagrljeni dok nije prestala kiša. Od jakog pljusaka, bili smo mokri. Ali to nam nije pokvarilo raspoloženje. Čim je kiša prestala nastavili smo svojim putem, smejući se nekim, samo nama smešnim stvarima.
Ovoga puta bila sam sama. Nisam se sklanjala sa kiše. Pustila sam da ona spere tugu sa mog lica.
Kao i svakog dana, i tad sam kući išla njegovom ulicom. Kad sam bila blizu zgrade, pogledah ka njegovom prozoru. Mrak u sobi. Trgoh se čuvši ciku i smeh sa moje desne strane. Okrenuh se a tuga se vrati na moje mokro lice. On sa nekom devojkom, protrča pored mene i ne videvši me.
Spustila sam glavu a vrele suze potekoše niz lice. Ali, pada kiša, neće se videti.
T. S.

Fotografija :Lilit Had

Spavaj, spavaj

Bol boluje moje milo
lice mu je nežno, usnilo,
spavaj, spavaj, jagnje moje,
poljupcima odneću muke tvoje.

I ova noć će proći,
sunčano jutro će doći,
nasmejano biće lice tvoje,
čim čuješ veselu pesmu ptice.

Spavaj, spavaj moj sine mali,
u snu te anđeli čuvali,
ljuljaće tebe majka tvoja,
ti si najveća ljubav moja.
T. S.

Kafe družina

Pre četiri godine upišem sina na karate. U to vreme išao je na plivanje ali to mu je brzo dosadilo, pa sam mislila da bi mu promena prijala. Jedno vreme je išao na oba sporta. Ali zbog škole i sve većih obaveza, morali smo da se odlučimo za jedan sport. Naravno, izabrao je karate. Bilo mi je drago zbog toga, jer je to moja, igrom slučaja, izgubljena ljubav.

Treninzi su bili tri puta nedeljno u školi koja je dosta udaljena od naše kuće. Odvela bih ga a onda čekala da se trening završi. U početku sam nosila knjigu i čitala u kolima. Ali kako je jesen donosila raniji mrak, nisam mogla da čitam. Pošto u tom naselju ima dosta radnji, kafića, rešila sam da šetam dok je on na treningu. Ali to bi trajalo pola sata a onda bih stajala ispred škole i čekala. Viđala sam iste ljude a među se izdvajala nečija baka. Bila je to žena od nekih šestesetak godina, ali mladog duha. Videla sam da je svi poznaju, javljaju joj se a i ona sa svima prozbori po koju reč. Jednog dana reših i ja da se upoznam sa njom. Stajala je ispred školskih vrata i pričala sa nekom majkom, nešto neobavezno. Tad uskočih i ja sa nekim komentarom. I tako uplivah i ja u to neobavezno ćaskanje. Već sledećeg treninga stadoh odmah do nje kad su deca ušla u školu. A onda ona predloži da odemo na kafu u obližnji kafić.

Od tad svaki trening smo pili kaficu. Ubrzo društvo je počelo da nam se povećava. Prvo nam se pridružio tata Ivan, zatim tata Željko a onda i čuvena Mara, koju su do tad mnogo pominjali a ja nikako da je upoznam. Bilo je to divno druženje. Iako različitih godina, bili smo jedna složena družina koja je imala puno zajedničkih tema. Delovalo je kao da se znamo godinama.

Povremeno bi nam se pridružila mama Ana i mama Jelena, Željkova supruga.

Ostali roditelji su stajali po strani i čudno nas posmatrali. Da li je njima bilo neozbiljno to druženje ili su nam zavideli, ne znam.

Kao što rekoh, karate je ostala moja neostvarena želja. Predložih baka Spasi da pitamo trenera da organizuje neki trening i za nas. Pošto je i ona volela karate, prihvati. I tako odosmo do trenera sa interesantnim predlogom. On nas je saslušao i rekao da je predlog dobar i da će razmisliti. Uskoro nam je saopštio da će da oformi grupu za starije. Dao tri termina i na nama je bilo samo da dođemo. Zbunjeni, ne misleći da će to tako ozbiljno biti već jedan-dva treninga, pogledasmo se međusobno.

Došao je i taj dan. Pozvali smo još neke roditelje. Uzela sam svoj kimono i zeleni pojas i uzbuđena krenula na trening. Bili smo Spasa, Željko, Ivan, Mara i ja. U početku nam je bilo naporno ali ipak smo uživali.

Ubrzo, Spasa nas je napustila zbog porodičnih razloga. Bilo nam je žao, ali druženje je nastavljeno uz kaficu.

Posle mesec dana, saznala sam da moram na hitnu operaciju. Tužna, saopštila sam im da odlazim, da ne mogu da treniram.

Posle operacije, krvna slika bila mi je jako loša i više nisam bila ona stara. Shvatila sam da je došao kraj mom bavljenju sportom. Ali kafenisanje je nastavljeno kad sam se oporavila. Treniranje su nastavili Željko i Mara. Ivan se odselio. Onda su došli neki novi članovi. Naša družina ostala je zajedno na kafenisanju.

Nakon nekog vremena moj sin je prestao da trenira. Tu su prestali i moji odlasci na kafu.

Ponekad se vidimo ali ne tako često kao onda. Od svih nas jedino Mara nastavi sa treniranjem.

Bilo kako bilo, to je najbolja kafe družina, slučajno sastavljena, koju ću pamtiti večno.

Na klupi

Još par meseci, tačnije četiri, a Nena nije ni na pola posla. Trebalo je do januara da preda rukopis za svoj novi roman. Po ugovoru imala je rok i morala je to da ispoštuje. Imala je super ideju, dobru priču, ali kad bi sela da piše, rečenice koje su joj se motale po glavi, nisu imale smisla. Tumarala je cele noći po kući, misleći da će joj bolje ići kad ukućani odu na spavanje, a ona se prepusti svojoj mašti. Ali ni jedan redić nije napisala.

Ustala je jako rano uznemirena što ne zna šta da piše. Izašla je iz zgrade da malo prošeta. Napravila je par krugova po naselju a onda je sela na klupu koja je bila iza njene zgrade.

Do klupe vodila je stazica koju su ljudi napravili gazeći travu. Ali u jesen taj deo oko klupe bio je predivan. Lišće je prekrilo stazicu kao i ceo travnjak oko klupe. Pored je bila velika žalosna vrba i sve je davalo utisak da se nalazite na nekoj sceni i da će odjednom da se upali reflektor i kamera počne da snima.

Sela je, izvadila blok za pisanje i olovku. Pogledom odluta daleko. A onda zažmuri i duboko uzdahne. Uze olovku i poče nešto da piše.

Iz razmišljanja prenu je bakica, koja je svojim slabašnim glasom upita da li može da sedne. Nena se osmehnu i pomeri se da baka sedne.

„Kako volim jesen. Sve je tako lepo i puno divnih boja „Reče bakica. „A ja, rekoh, da iskoristim ovo lepo vreme da prošetam i da kopiram ovo „Reče i izvadi iz kese nekoliko listova iz nekih novina.

„Ja sam bila glavna medicinska sestra. Za vreme rata obučavala sam mlade medicinske sestre i često držala motivacione govore. Evo u ovim novinama su pisali o meni na 6 strana. Išla sam da kopiram pa da podelim svojim prijateljima „Reče ponosno baka, iako stara, reklo bi se da ima oko 80 godina, ali pravog držanja, sređene frizure i veoma lepo obučena.

„Ja živim u onoj zgradi, preko puta. Ako želite, možete navratiti kod mene da razgovaramo. „Reče baka i pruži mi vizit kartu. Zatim ustade i uputi se ka svojoj zgradi.

Nena ostade još neko vreme na klupi, razmišljajući o baki. Kada je došla kući ukuca njeno ime u pretraživaču. Iznenadi se kad na početku pretrage ugleda njenu sliku iz mlađih dana u uniformi medicinske sestre, okružena mladim sestrama i reklo bi se doktorima. Pročita tekst ispod slike koji samo potvrdi bakinu priču.

Baka je zainteresova i Nena odluči da ode kod bake na razgovor. Pre toga pozva je telefonom da se dogovore o vremenu posete. Baka vidno zadovoljna predloži Neni da dođe sutra u 10h.

I tako su se njihova druženja nastavila. Nena je bila oduševljena bakinom pričom i reši da napiše roman o njoj. Promeni prvobitnu ideju za roman i poče da piše divnu priču o bakici Olgi.

Ljubav po starom receptu

Prošlo je tek tri meseca od razvoda a Milan se osećao preporođeno. Oženio se sa 40 godina je jer bilo već krajnje vreme da osnuje svoju porodicu. Ali jednostavno nije voleo svoju ženu. Još uvek je u njegovom srcu bila Snežana.
Pre deset godina raskinuo je sa njom. Bili su 6 godina zajedno i to je bila ona prava, iskrena ljubav. Međutim, jako mladi su počeli da se zabavljaju i vremenom, iako je voleo Snežanu, poželeo je malo da bude i sa nekom drugom devojkom. Raskinuo je s njom ne objasnivši joj pravi razlog. Ona je pokušala da povrati ono što su imali, ali uzalud, on je rešio da raskinu. Snežani je bilo jako teško. Kad bi išla ulicom tražila bi u drugim muškarcima Milana ali ni jedan mu nije bio ni sličan. Posle godinu dana upoznala je Srđana i udala se. Nije to bila ista ljubav ali morala je da se pomiri sa tim.
Milan je menjao devojke češće nego svi njegovi drugari. Nesvesno i on je u njima tražio Snežanu. Vremenom je shvatio kakvu grešku je napravio ali bilo je kasno, ona je već bila udata. Nastavio je svoj život kao do tad, menjajući devojke, ali više mu to nije bilo toliko zanimljivo. A onda je sa 40 našao Miru i oženio.
Snežanin muž je dobio ponudu za posao u Rusiji. Posle razgovora sa njom, odlučio je da ode. U početku joj se javljao na drugi dan, a onda su ta javljanja bila sve ređa i ređa, dok jednom nije prestao. Samo su joj jednog dana stigli papiri za razvod. Pošto je tako nešto očekivala, vest je primila mirno. Razvod je brzo okončan.
Jedno jutro, subota je bila, Milan je sedeo u dnevnoj sobi gledajući televiziju. Začu se zvono na vratima. Otvori a radnik brze pošte dade mu jednu kutiju. Potpisa, uze paket i ode u sobu. Otvori kutiju, zbunjeno gledajući njen sadržaj. Unutra je bio upakovan, još uvek vruć, Pizza burek, i to baš onaj kakav je voleo. Miris i ukus bureka vrati ga u stare dane, kada su zajedno uživali večerajući ovakav burek. Ispod kutije sa hranom bila je kovertica.
Otvorio je i počeo da čita.
„Ako još uvek voliš stara jela, dođi večeras na špagete.“
Ispod je bila samo adresa ali bez potpisa. Odmah je pomislio na Snežanu ali…. ona je bila udata.
Rešio je da ode. Obukao je krem pantalone i teget košulju i otišao na adresu iz pisma. Kupio je manji buket ruža i nestrpljivo čekao da se vrata otvore i njegove nade obistine. Sekundi su bili kao godine. I napokon, čuju se ključevi u bravi, vrata se otvaraju a tamo stoji ona, nikad lepša. Uska plava haljina jasno naglašava njene divne obline. Godinama je postala još lepša i zanosnija. Poziva ga da uđe.
Na stolu stoje dva tanjira, flaša vina i sveće. Pridrži joj stolicu a onda sede preko puta nje. Ljubav i strast od pre nekoliko godina osetila se u vazduhu ali oboje se smiriše i započeše razgovor. Ispijajući vino ispričali su jedan drugom šta se dešavalo dok nisu bili zajedno. Posle večere odoše u dnevnu sobu gde ispred kamina nastaviše razgovor. Milan joj se približi i povuče je u zagrljaj. Spusti nežan poljubac na njene usne. Oboje su zaboravili na sve što je bilo. Kao da nisu prošle tolike godine. Milan se malo odmaknu od nje i zagleda joj se u oči koje je toliko voleo i sve ove godine čeznuo da ih opet poljubi.
„Šta kažeš da pokušamo da nastavimo tamo gde smo stali? Da obnovimo ljubav po starom receptu?“ Oboje se nasmejaše na te njegove reči a ona ga poljubi nežno u oko i reče. „Mislim da bi mogli“.
T. S.