Featured

First blog post

This is the post excerpt.

Advertisements

This is your very first post. Click the Edit link to modify or delete it, or start a new post. If you like, use this post to tell readers why you started this blog and what you plan to do with it.

post

Zalutala pošta

Vanja je zbog posla morala da se preseli u drugi grad. Bilo je to manje mesto od njenog rodnog grada ali veoma lepo i mirno. Kupila je kuću od jednog momka koji je prodavao kuću koju je nasledio od bake.

Nameštaj je već bio tu, očuvan, samo je pozvala servis da dubinski operu mebl. Bila je presrećna što napokon u kući ima sobu od koje će napraviti biblioteku.

Posle par dana sredjivanja došlo je vreme da krene na posao. Ustala je rano, lepo se ubukla i izašla iz kuće. Pogled joj je privukao sadržaj sandučeta za poštu. Posmilila je da su već stigli računi, medjutim ne. Bilo je to neko pismo adresirano na nepoznatu osobu. Po rukopisu, rekla bi da piše muškarac. Stavila je pismo u torbu i otišla na posao. Pročitaće ga kad se vrati s posla. Ne sme prvi dan da kasni.

Došavši kući s posla, skuvala je kafu i sela na trem ispred kuće, uzevši pismo da pročita. Bila je u pravu. Pošiljalac je bio muškarac i, po rukopisu i rečima, rekla bi veoma interesantan muškarac. Pisao je nekoj devojci, koja je živela nekada tu. Pismo je bilo puno ljubavi, nežnih reči i čežnje.

Pročitavši pismo, rešila je da ga ostavi i da pita momka koji joj je prodao kuću da li zna tu Natašu iz pisma.
Kako nije ništa saznala o Nataši, ostavila je pismo sa strane, kako bi možda pročitala još koji put, da sebi ulepša dan tim divnim rečima.

Kroz par dana stiglo je novo pismo, pa još jedno, i još jedno i tako na svakih 4-5 dana stizalo je novo. Svako pismo je bilo sve lepše i nežnije. Posle nekog vremena rešila je da odgovori tom čoveku. Da mu kaže da uzalud piše jer tu nema Nataše. Napisla mu je pismo . Posle par dana stigao je odgovor. Izvinjavao se na smetnji i pitao je da li može da nastavi njoj da piše, da ostanu u kontaktu, možda se Nataša pojavi. Pristala je.

Stizala su pisma u istom vremenskom razdoblju kao i ranije. Zvao se Dejan i bio je veoma interesantan lik. Preko pisama su je jako dobro upoznali, i na neki način zbližili. Rešili su da razmene slike. Jedva je čekala da vidi fotografiju tog nežnog čoveka. Jednog jutra, krenuvši na posao, videla je pismo u sandučetu. Otrčala je da što pre uzme pismo. Otvorila je pismo i zanemela.Bio je predivan. Negde je već videla ovo lice ali nije znala gde. Rešila je da ga pita. Predložio je da se vide. I tako je dogovoren sastanak za subotu veče.

Došao je po nju. Lep, visok, lepo obučen i tako privlačan. Sigurna je bila da ga zna od nekud.
Pričajući, shvatila je da ga je videla na jednom seminaru koji su imali u Beogradu. Setila se i da je bio sa nekom devojkom…. da to je bila koleginica iz ovog mesta – Nataša.

Kroz pisma su se zbližili i uskoro i započeli vezu. Bilo joj je jako lepo sa Dejanom. Bila je zahvalna „zalutalim pismima“ i čarobnoj sudbini. A Nataša…. Nataša je bila samo izgovor kako bi joj se približio, inače pisma su bila upućena njoj. Videvši je na seminaru, dopala mu se ali nije bio siguran da li bi se i on njoj dopao, zato je smislio ovu veoma interesantnu zabunu. Saznavši za to, samo se osmehnula i zagrlila ga.

Autor: Sanja Trninić

https://www.facebook.com/sanjinocose/

Sedmo dete

Pera I Marija bili su veoma mladi kad su se upoznali, zavoleli I ubrzo I vencali. Krenuli su od nule. On je radio u fabrici stakla a ona je bila domacica koja je u sezoni isla na kopanje ili berbu kukuruza za nadnicu.
Sagradili su kucu u jednom selu, nedaleko od Panceva. U pocetku ni namestaj nisu imali sav. Sedeli bi na podu I jeli ukusan rucak koji je Marija spremila. Ali to im nije smetalo. Bila im je vazna njihova ljubav I sreca.
Posle par meseci braka, Marija je zatrudnela. Bili su presrecni. Vec su poceli da planiraju gde ce biti bebina soba, kod ce pola biti I kako ce se zvati.
Sreca nije dugo potrajala. Marija je imala pobacaj. Ali nisu klonuli, mladi su, bice jos dece. I stvarno, ubrzo je opet zatrudnela. Ovoga puta trudnoca je malo duze potrajala I Marija je opet izgubila bebu. I tako je krenuo taj kosmar u nedogled.
Marija je gubila bebu za bebom. Isla je po raznim lekarima, klinikama…
Sedmi put, kad je zatrudnela, trudnoca se odrzala. Bila je cak I u nekim emisijama na TV kao veoma specifican slucaj. Ovoga puta, sreca je bila na njihovoj strani. Rodila je zdravog decaka. Dali su mu ime Zoran.
Kao I svaki roditelj sto bi, verovatno, uradio kad mu zazivi tek sedmo dete, Pera I Marija su sve cinili samo da njihovo dete ima sve I bude zdravo I srecno. Zoran je bio veoma nestasan decak, cak hiperaktivan. Moglo bi se reci I da su ga posteno razmazili.
Cak, taj njegov nestasluk bio je zastupljen I u skoli.
Jednom prilikom direktor skole zvao je roditelje I rekao im je da nesto s njihovim detetom nije u redu. Popeo se na krov skole I poceo da pravi gluposti. Posle nekih razgovora sa psihologom I pedagogom, kao I sa lekarima, dete je proglaseno bolesnim I ispisano je iz skole. Tad je zavrsio tek sedmi razred.
Nesvakidasnja situacija, svakako. Roditelji su mu se posvetili jos vise.
Prolazile su godine. Zoran je izrastao u visokog, lepog mladica. Njegov nestasluk I dalje je trajao, samo sto su to sad bili mnogo ozbiljniji nestasluci. Poceo je da krade, da se bije sa drugim momcima, da pije…. Posao nije mogao da nadje, sto zbog toga sto nema zavrsenu ni jednu skolu, sto zbog ponasanja. Vec je imao I dosije u policiji.
Roditelji, sad vec stariji, I dalje su naporno radili da bi mogli da mu obezbede sta god treba.
Doslo je vreme kad je trazio I auto. I oni su mu obezbedili I to. Vozio je ludacki. Auto je ubrzo bio slupan. I tako jedan za drugim, lupao je automobile I pravio sve vece probleme. Navikao je da novac dobija od roditelja I posatajao je grub kada nije dobijao dovoljno. Poceo je I da se drogira. Vrhunac svega je bio kad je poceo da bije roditelje. Oni su vec bili stariji a on jak, u punoj snazi I nisu mogli da mu se suprostave. Udarao ih je, sutirao I vuko po zemlji. Komsije I rodjaci su mu pretili ali to nije nista pomoglo. Dolazila je I policija, ali ni to nije dalo rezultata.
Jednog dana, majka je otisla u policiju da podnese prijavu za nasilje u porodici. Prijavu su primili ali su rekli da oni nista ne mogu protiv njega dok se nesto ne dogodi. Jadni ljudi, nastavili su zivot u strahu sta ce biti sutra.
Par puta je bio I u zatvoru zbog kradja, droge ili ko zna cega. Ali posle bi opet bio pusten I beo je jos nasilniji prema roditeljima.
Jednog dana, javili su da su ga nasli negde na ulici mrtvog, predozirao se.
Primivsi vest, roditelji su bili zateceni. Prva reakcija bila je bol zbog gubitka deteta ali, nazalost, I olaksanje u neku ruku, jer ih vise niko nece maltretirati.
Zalosno je to sta sve roditelji urade za svoju decu, a kako im oni vracaju…. Neki, ne svi. Ima I onih koji vole I postuju svoje roditelje.
Zato roditelje treba voleti I cuvati dok su zivi. Jako boli kad se izgubi roditelj.
T.S.

Ispunjenje sna

Maja je bila u braku sa Milanom već deset godina. Imali su veoma lep brak. Dosta zajedničkih interesovanja, ali imao je i svako svoje aktivnosti. Bio je divan prema njoj. Slobodno vreme često su provodili šetajući pored reke ili sedeći u parku i pričajući o knjigama, sportu i automobilima koje je Milan obožavao. Veoma mladi su se upoznali i odmah jako zavoleli. Ubrzo su se venčali i maštali o tome kako će imati veliku porodicu, najmanje četvoro dece. Godine su prolazile, ali Maja nikako nije ostajala u drugom stanju. Išli su na razne analize, i ona i Milan. Sve je bilo u redu, ali od trudnoće ništa. Pokušali su i sa veštačkom oplodnjom tri puta, ali ni to nije dalo željene rezultate.

Milan je već odustao od te želje, ali Maja se uvek potajno nadala , svakog meseca.

U slobodno vreme pravila je razne zanimacije, igračkice za decu. Počela je da obilazi dom za decu u njihovom gradu , noseći uvek slatkiše, igračke i poneki komad odeće. Vaspitači u domu, znajući da nema decu, dopustili su joj da im redovno dolazi u posetu.

Tamo je upoznala jednu prelepu devojčicu Mašu. Maša je imala četiri godine. Duga plava kosica, padala joj je u talasima preko ramena. Plave oči nosile su neku prazninu u sebi… bila je željna nežnosti. Koliko god da su vaspitači bili dobri prema njima, nisu mogli da im pruže ljubavi koliko im treba.

Maja se trudila da se bolje upozna sa Mašom. Dolazeći u dom, najviše vremena je provodila sa njom. Kupila je četku za kosu i dugo je cešljala i pravila frizure. Kupovala joj haljinice za “princeze”, kako je Maša govorila, a nekad je kradom, pomalo i šminkala. Tek po malo da niko ne vidi. Vrlo brzo, postale su jako bliske.

Maja je sve više pričala Milanu o Maši. Bila je opčinjena njom. A i Maša je jedva čekala dan kada je Maja dolazila u posetu.

Jednog dana, predložila je mužu da je usvoje. Bio je zbunjen, uopšte nije razmišljao o tome.

Ali posle dužeg ubeđivanja i njenih molećivih pogleda, pristao je.

Počela je procedura oko usvajanja. Trebalo je prikupiti razne papire i proći odgovarajuće ragovore sa psiholozima i socijalnim radnicima. Postupak je ubrzao odličan odnos između Maše i Maje.

I, posle izvesnog vremena, Maša se doselila u njihov dom. Nije se znalo čija je sreća bila veća – Majina ili Mašina. Milan je u početku bio povučen, ali vremenom i on je zavoleo Mašu.

Išli su zajedno na izlete, kupovinu, kod prijaterlja… a Maja je već uplatila i letovanje. Na moru su bili kao prava srećna porodica. Uživali su u moru i u društvu svoje kćerke Maše.

Kada su se vratili sa mora, Maja se osećala loše. Često je osećala malaksalost, vrtoglavicu i mučninu. Mislila je da je od promene klime. Ipak pošto se to nastvailo, odlučila se da ode kod lekara.

Dobivši rezultate, doktor joj je rekao da je u drugom stanju. Nije mogla da veruje…. Tražila je da joj doktor da izveštaj u kome to piše.

Presrećna, odletela je kući, svom mužu i kćerki da im objavi predivnu vest. Za par meseci, njihova porodica dobila je još jednog člana – Dejana. Maša je bila presrećna jer ima divne roditelje i preslatkog brata.

Autor: Sanja Trninic

https://www.facebook.com/sanjinocose/

Ako pokisneš, dok se vraćaš s posla, ne krivi kišu. To ti ja šaljem poljupce kroz kapi kiše. Svaki sekund bez tebe po jedna kap… pa ti izracunaj koliko ćeš da pokisneš. 😉
T.S.

Ribar mali

Tamara je volela slobodno vreme da provodi na keju reke Tamiš. Ponela bi sa sobom knjigu, kafu i flašicu vode i dugo sedela na keju čitajući knjigu. Obožavala je to vreme provedeno kraj vode.
Na keju su bile betonske klupe tako da je ona nosila staru prostirku, koju bi stavila pored drveta i tu bi joj bilo udodbo a imala je i potrebnu hladovinu.
U tom delu keja nije bilo mnogo prolaznika, tek poneki pecaroš, tako da je mogla u miru da uziva u čitanju.
Jednog dana, završivši knjigu, pogled joj odluta ka reci. Rekom je plovilo pet lepih, belih labudova. Osmehnula se tom prizoru. Paznju joj privuče dečak, koji je na par metara od nje, pecao. Imao je oko dvanaest godina. Mršav, razbarušene smedje kose, ozbiljnog ali lepog lica… nekako je delovao tuzno. Tamara je rešila da mu pridje i porazgovara sa njim. U torbi je imala jednu čokoladicu i slane perece.
– Zdravo! Ima li sta? – pitala je dečaka
– Slabo… jako slabo.. – rekao je zabrinuto.
– Dobro, biće drugi put bolje. –
Osmehnuo joj se i potvrdno klimnuo glavom.
Pozdravila ga je i krenula kući, ostavivši mu čokoladicu i grickalice.
Često je sretala dečaka kako peca. Nekad bi bio srećan a nekad tužan zbog ulova. Resila je da mu kupi novu pecaljku, udice i neke mamce.
Srećna, krenula je na kej. Dečak je bio na svom mestu.
– Zdravo! Vidi šta sam ti donela! Mislim da ćeš sa ovim moći vise da upecaš.
Nasmejao se i zahvalio. Ali i dalje njegovo lice je bilo tužno.
– Zašto si tužan? – upitala ga je
– Ne uspem uvek dovoljno da upecam riba. A na taj način hranim svog brata i bolesnu majku.
Ponekad ulov odnesem za jelo a ponekad uspem da prodam ribu i tako kupim namirnice za moju porodicu.
Tamara je tek tada shvatila zašto tako mlad dečak ima tako ozbiljno lice.
Rešila je da kupi neke osnovne namirnice i sa dečakom ode do njegove kuće.
Kuća je bila mala, trošna sa dve male prostorije. U jednoj je ležala bolesna majka a kraj njenog kreveta, igrao se dečak od nekih pet – šest godina.
Tamara se predstavila i sela kraj kreveta u kom je ležala dečakova majka.
Saznala je da je žena jako bolesna, da jedva po malo ustaje da spremi nešto za jelo deci i sebi i da ne zna dokle će moći uopšte nešto da radi.
Od tog dana, Tamara, kad god bi mogla, odnela bi im nešto i pomogla u spremanju hrane i kućnim poslovima.
Jednog dana kad je otišla, kuća je bila prazna. Okolo nije bilo komšija koji bi joj rekli šta se desilo. Pokušala je da se informise po gradu ali nije ih našla. Bila je jako tužna što nije mogla da ih pronadje.
I dalje je odlazila na kej da čita knjiga, nadajući se da će odnekud doći dečak.
Prošlo je tri godine. Bio je vikend i rešila je da svoje slobodno vreme provede na omiljenom mestu, na keju. Kao i obično ponela je kafu, knjigu i smestila se ispod jednog drveta.
U jednom momentu stao je ispred nje nekih momčić i zaklonio joj je sunce.
– Dobar dan – rekao je
– Dobar dan – uzvratila je zbunjeno
– Ne znam da li me se sećate… često smo se vidjali ovde na keju dok sam pecao a i dolazilu ste u moju kuću.
– Naravno da te se sećam – uzvratila je veselo. – Šta se desilo sa vama? Trazila sam vas.
– Mama je umrla a radnica Centra za socijalni rad nas je premestila u dom za decu bez roditeljskog staranja. I sad, brat i ja živimo tamo. Sad imamo dovoljno hrane i odeće ali… ostali smo bez majke.
Tamara je prišla i čvrsto ga zagrlila. Od tog dana često ih je posećivala u domu i vodila ih na majčin grob.
T.S.

Skrivene odaje

Masa se upravo doselila u svoj novi dom.
“Dobar dan” veselo rece komsiji. Bio je to deka od nekih osamdesetak godina. Pogrbljen, oslonjen o palicu, sedeo je na stolici na tremu svoje kuce. Sporim pokretima, ustao je I uputio se ka Masi.
“Dobar dan” uzvrati on “ Ti ces ovde ziveti sad?” Radoznalo upita.
“Da. Nasledila sam ovu kucu od svoje bake. Ona nije nikada zivela ovde. Kupila je ovu kucu zeleci da jednog dana starost provede u ovoj oazi. Medjutim, razbolela se. Cesto je morala da ide kod lekara, pa joj je lakse bilo da ostane u gradu. Nadam se da cu uzivati ovde. Tako je lepo I mirno…”
“Nadam se da hoces, kad vec ona nije…“
“Znate nesto vezano za ovu kucu? Sta se desavalo ovde?” Njegovim komentarom produdio je znatizelju u njoj.
“Ma ne, nego dugo niko nije ziveo tu. To sam hteo da kazem.” Brzo je promenio temu, da ne bi ona nastavila sa ispitivanjem. Nije znao da li treba da joj isprica pricu o osobi koja je zivela tu.
Nastavila je da raspakuje stvari. Napokon ce imati svoju kucu. Toliko je to zelela.
Zivela je sa roditeljima I nekako joj je bilo zao da napusta roditelje I da iznajmi sebi stan. Ova bakina kuca joj je bas dobro dosla. Napokon ce moci da se osamostali.
Baka je zivela u gradu, par ulica od njene kuce gde je zivela sa roditeljima. Cesto je obilazila, pogotovo od kad se razbolela. Mnogo je volela svoju bakicu. Lekari su joj rekli da je baka jako slaba I da njeno staro srce nece izdrzati jos dugo. Dovela je kuci iz bolnice I ona se brinula o njoj. Cesto joj je citala knjige koje je baka volela a pred kraj nije mogla sama da cita. Cesto bi je time I uspavala. A onda je dugo sedela pored kreveta I gledala to lepo staricino lice. Pribojavala se kako ce je zateci kad bude dosla da je poseti. Tako je, jednog dana, usavsi u bakinu kucu, osetila neki nespokoj.
Usla je u dnevnu sobu, gde je baka cesto boravila.
Sedela je na svojoj stolici na ljuljanje sa osmehom na licu.Znala je da je dosao kraj. Prisla je, poljubila baku, I tiho pocela da place. Za dva dana, sahranili su baku na obliznjem groblju.
Posle nekih mesec dana, pozvana je na ostavinsku raspravu. Tuzna srca, otisla je da obavi tu duznost. Baka je ostavila testament u kome tu kucu na selu ostavlja njoj, Masi, svojoj miljenici. Suze su oblile njeno lepo lice.
Nije mogla odmah da se useli. Proslo je godinu dana kada je smogla snage da uradi to.
Za pocetak, ponela je najnuznije stvari. Kuca je bila skroz opremljena tako da nije morala da razmislja o namestaju. Garderobu I svoje knjige spakovala je u svoj auto I otisla u svoj novi dom.
Dvoriste je bilo predivno. Travnjak je bio I ispred I iza kuce. Do kuce vodio je puteljak napravljen od kamenja nepravilnog oblika. U vrtu je bilo raznog drveca I cveca. Neke vrste je po prvi put videla u zivotu.
Kuca je bila prizeman sa potkrovljem. Imala je lep treb na kome je bila ljuljaska I bastenska garniture. Na ogradi bile su zardinjere sa visecim muskatlama u raznim bojama a u svakoj drugoj zardinjeri padao je u valovima asparagos. Iznad trema bila je terasa takodje ukrasena cvecem. U uglovima terase bile su saksije sa sobnim cvecem, koje su u letnjim mesecima iznosili napolje. Bio e tu predivan fikus, bendzamin a oko vrata kroz koja se izlazi na terasu, bila je lepa puzavica.
Bocne strane kuce bile su prekrivene brsljanom. Iza kuce bio je mali ali lep letnjikovac u obliku sestougla. Pletena garniture I, naravno, opet puno cveca.
Iza letnjikovca bio je puteljak koji je vodio u maleni park. Bilo je par klupa ispod drveca I mala Fontana koje je svojim zuborenjem donosila spokoj posetiocu.
Masa je bila odusevljena! Vec je pomislila kako ce tu provoditi svo slobodno vreme, citajuci svoje knjige I ispijajuci kafu I limunadu.
Zatim je usla u kucu. Ulazna vrata bila su vecim delom prekrivena hrapavim staklom u boji, tako da je hodnik , od sunca, bio sav ruzicast. Duz hodnika bila je postavljena stazica a sa obe strane saksije sa cvecem. Nakon nekih 4 m bila su vrata sa leve I desne strane a nasprav ulaznih vrata bilo je stepeniste napravljeno od punog drveta. Vrata sa desne strane vodila su u kuhinju a vrata sa leve strane vodila su u dnevnu sobu.
Kuca je bila veoma lepo opremljena. Njena baka, kad je kupila kucu, platila je da joj okrece sve prostorije I promenila je namestaj. Jedan bracni par je angazovala da void racuna o kuci I basti. Nazalost, nije uspela da uziva u toj lepoti.
Masa se bavila pisanjem, tako da je od kuce radila. Pisala je za neke novine a za svoju dusu pisala je pesme I price.
U kuci je bila jedna soba preuredjena u biblioteku. Masa se najvise obradovala toj prostoriji. Zelela je da napravi mesta na policama I za svoje knjige.
Bila je subota posle podne. Padala je kisa tako da nije mogla da cita u basti. Resila je da preslozi knjige u biblioteci I izbrise prasinu. Bilo je puno knjiga I neko vreme je razmisljala na koji nacin da slozi knjige. Krenula je od police gde su bile slozene knjige ruskih pisaca. Pomerivsi jednu knjigu Dostojevskog, primetila je jedno dugme.
“Cemu li to sluzi, da li smem da isprobam?” Razmisljala je . Bojazljivo ali ipak radoznalo pritisnula je dugme. Odjednom, polica je pocela da se pomera otvarajuci prolaz u neku mracnu prostoriju. Protrila je glavu I primetila prekidac za svetlo. Upalivsi svetlo, pojavilo se stepeniste na dole. Opreznim korakom, krenutla je dole. Naisla je na jedna vrata. Otvorivsi vrata, pred njom je bio, ni manje ni vise, citav jedan stan. Bila je mini kuhinja, odvojena sankom, u drugom uglu veliki lezaj odvojen policom sa knjigama, koje je bila kao pregrada, a sa desne strane vrata od kupatila. Odmah pored police sa knjigama bio je pisaci sto sa puno nekih ispisanih papira, svezaka, puno olovaka…
Sve je bilo prekriveno prasinom. Masa je resila da prvo sve dobro ocisti a aonda da vidi sta je bilo ispisamo u tim sveskama.
Trebalo joj je nekoliko sati da sve lep ocisti. Bilo je vec kasno, kada je, iako premorena, resila da krene sa citanjem.
Citala je satima. Potpuno je izgubila pojam I o vremenu I prostoru. U jednoj svesci bili su ispisani citati a u drugoj pesme. Sve to potpisano je inicijalima L.N.
U nekoliko preostalih svezaka bili su napisani tekstovi koji su mogli da stampaju kao romani.
U drugom uglu stola je bila jedna sveska na kojoj je pisalo – Dnevnik Lene Ninkovic
Iako vec umorna, resila je da procita dnevnik. Iz dnevnika je saznala da je Lena jedna veoma nezna, usamljena I napacena zena. Muz je cesto bio odsutan a I kad bi bio tu, vredjao je I omalovazavao. Smejao joj se sto cita inesto stalno piskara. Niko nije znao za tu prostoriju. Tu kucu je gradio njen otac, I sam pisac, koji je voleo vreme tu da provodi. Njen muz nije znao za to mesto, tako da je to bilo samo njeno carstvo I tu se jedino osecala dobro.
Imala je cerku koja je vise bila privrzena ocu. Cim je zavrsila skolu otisla je u inostranstvo.
Vremenom, pocela je da voli da ostaje sama. Tada bi se zatvarala u svoje odaje I prepustala se svetu maste.
U svom dnevniku je napisala da bi volela da njena cerka, jednog dana pronadje njena “piskaranja” I da objavi. Sama to nije smela.
U trenucima samoce, po lepom danu, odlazila bi u svoj predivan vrt I citala satima. Jedina osoba sa kim je mogla iskreno o svemu da razgovara, bio je komsija, deda Ilija. Njemu je pricala sve svoje muke. On je pazljivo slusao I govorio joj reci utehe. Na drugi nacin nije mogao da joj pomogne.
Pred zoru zarvrsila je citanje. Pogodila je ova Lenina prica. Dugo je razmisljala o tome.
Sutradan, srela je deda Iliju I resila da ga pita za Lenu.
“Da, to je bilo nezno, napaceno bice. Volela je da pise ali niko to nije shvatio ozbiljno. Muz je ismevao. Nadala se da ce njena cerka to pronaci, shvatiti njenu ljubav prema pisanju I objaviti to.
Lena je tokom godina, valjda od te samoce I takvog zivota sa muzem, obolela sa zivcima. Mislim da je dotuklo kad joj je rekao da hoce razvod. Zaljubio se u neku, 20 godina mladju od njega I odlazi da zivi sa njom.
Cerka, kad je dosla u posetu, videvsi stanje majcino, odvela je kod lekara. Lekari su rekli da ona mora da bude smestena na psihijatrijsku kliniku I da ne moze da zivi vise sama. Sutradan cerka je odvela majku. Spakovala joj je najnuznije stvari I odvela je. Lena je trazila samo da joj ponese svesku I olovku.
Znajuci da se majka nece vracati u kucu,prodala je. I tako je tvoja baka kupila kucu, sredila je ali nije ni dana uzivala u njoj.”
Masa nije ni bila svesna da su joj suze pokvasile lice. Resila je ona da objavi Lenine knjige. Odmah se dala u potragu za izdavacem.
Posle tri meseca, knjige su bile u izlogu knjizara. Masa je uzela po jedan primerak I krenula Leni u posetu.
Zatekla je Lenu u svojoj sobi sa sveskom I olovkom. Objasnila joj je ko je I kako je pronasla njene rukopise. Ponela joj je novu svesku I spustila na krilo njene objavljene knjige.
Shvativsti sta je to, Lena je tiho zaplakala I zagrlila Masu.
Ostale su tako satima da razgovaraju o Leninom zivotu a Masa je obecala da ce je posecivati I da ce je odvesti da vidi kucu.
Postale su dobre prijateljice.

T.S.

Novi Lenin početak II deo

Stigavši u Novi Sad pratila je uputstva vlasnika stana, kojim ulicama će najlakše stići do svog novog doma. Tako da se ubrzo našla ispred jedne dvospratne kuće koja je dobrim delom bila zaklonjena raznim drvećem, žbunovima i prelepim cvećem.
Spoljašnjost joj se svidela, nadala se i da je sam stan bar upola lep koliko dvorište.
Vrata joj je otvorila starija gospodja. Lepo obučena, sa kosom začešljanom u pundju, prijatnog pogleda prikrivenog naočarima. Delovala je kao one bakice iz crtanih filmova. Gospodja Nada poželela joj je iskrenu dobrodošlicu i primila je u svoju kuću.
Sele su u dnevni boravak i uz kaficu trudile se da se bolje upoznaju.
Gospodja Nada je godinama živela sama i bilo joj je drago što je našla tako prijatnu podstanarku.
Posle kafe popela se na sprat, gde je bila njena soba sa kupatilom. Raspakovala je stvari i otišla da se istušira i opusti posle putovanja.
Posle podne je planirala da prošeta gradom i proveri gde se nalazi knjižara gde će raditi.
Nije se dugo zadržavala u gradu. Vratila se rano jer je planirala ranije da ode na spavanje, kako bi ujutru bila sveža za prvi radni rad.
Ustala je oko pola sedam, popila kafu, razmenila koju reč sa gospodjom Nadom i krenula na posao.
Trudila se da se obuče pristojno kako bi ostavila dobar prvi utisak.
U knjižari je sačekala prijatna žena od nekih 45 godina. Poželela joj dobrodošlicu i počela da joj objašnjava stvari vezane za njen rad u toj knjižari.
Od samog pocetka svideo joj se posao. Knjige je obožavala tako da je na ovaj posao gledala kao novo druženje sa brdo knjiga. Uživancija!
Ubrzo je upoznala i stalne kupce i često se upuštala sa njima u prijatne razgovore o knjigama.
Došao je dan kada se knjige nose kupcima u gradu koji ne mogu sami da dolaze po njih, već im radnici nose po kućama. Takvih nije bilo mnogo ali to je bio još jedan dobar način kako brinuti o svojim kupcima.
Jedna od njih bila je i gospodja Konstatinović koji je živela na nekih 15 minuta hoda od knjizare.
Lena je pripremila njenu porudžbinu i posle posla krenula da odnese tražene knjige.
Prišavši kući, oduševila se prizorom. Kuća je ličila na stari dvorac, obrastao brsljanom. Park ispred kuće bio je predivan.
Prišla je vratima i pokucala.
Otvorila joj je mladja osoba u odeći kućne pomoćnice. Rekla joj je da je gospodja očekuje i odvela je u biblioteku.
Tamo je sedela starija gospodja, prekrivena ćebetom, sa naočarima na vrhu nosa, čitajući knjigu.
Pogledala je Lenu preko naočara i pozvala je da udje.
Lena se predstavila i pružila joj njen paket knjiga.
Ostala je da popije čaj sa gospodjom a potom se uputila svojoj kući.
Dani u knjizari su se nizali i svakim danom bi naučila nešto novo. Uživala je radeći okružena knjigama.
Svakog ponedeljka vršila je isporuku naručenih knjiga.
Gospodja Konstantinović bila je redovan kupac.
Jednog ponedeljka desilo se nešto sto će joj totalno promeniti život.
Kao i uvek, posle posla otisla je kod gospodje Konstantinović da odnese knjige.
Stigavsi ispred kuće, pokucala je.
Medjutim, vrata joj nije otvorila ona devojka, kao inače.
Pred njom je stajao visok momak, širokih ramena sa očaravajućim osmehom.
Noge su joj zadrhtale i ona nekako promuca zašto je došla.
Gospodja joj je objasnila da joj je to unuk po imenu Luka i da od skora živi kod nje.
Sledeći put kad je dolazila, posebnu paznju je obratila na to kako je obučena. Luka se trudio baš u to vreme da bude kod kuće.
Bila je očarana njima. A, moglo bi se reći da je i on.
Posle jedne takve posete, sledećeg dana u knjizaru je došao mladić koji isporučuje cveće. Uručio joj je predivnu korpu crvenih ruža. Na kartici je stojala poruka za nju.
– Voleo bih da te večeras izvedem na večeru. Doći ću po tebe u 21h.
Luka
Zadrhtala je. Jedva je čekala da joj prodje radno vreme i da ode kući da se sprema.
Nije imala mnogo haljina ali odlučila se za crnu kratku haljinu, malo iznad kolena, blago pripijenu uz telo za malim dekolteom. Svoju dugu plavu kosu uvila je u loknice i blago se našmikala. Obula je svoje omiljene cipele sa štiklama i stavila omiljeni parfem.
U 21h oglasilo se zvono na vratima. Spremna već neko vreme, otvorila je vrata.
Predivan Lukin osmeh učinio je da zadrhti. Brzo se pribrala i krenula s njim u auto.
Otišli su obliznji restoran, reklo bi se, zgodan za parove.
Posle dve čase vina razgovor je bio mnogo opušteniji.
Posle te večeri, poceli su često da izlaze. Preko dana joj je pokazivao grad, a uvece bi obilazili restorane, kafiće ili bi jednostavno, držeći se za ruke, šetali gradom.
Jednoga dana, ne očekujući nikoga, iznenadilo ju je zvono na vratima. Otvorivsi, zastao joj je dah. Par mladića je unelo nekoliko korpi sa cvećem a poslednji joj je uručio buket sa posvetom. Na kartici je njegovim predivnim rukopisom bilo ispisano:
– Ljubavi, udaj se za mene. Luka
A odmah zatim i on je bio na vratima sa svojim očaravajućim osmehom.
Presrećna, poletela mu je u zagrljaj.
– Da, ljubavi, udaću se za tebe.
T.S. (26.01.2018.)