Piskaranje iz srca

Još kao devojčica stalno sam nešto piskarala. Deca su se radovala kad dobiju igračku ili neki slatkiš, a ja sam se radovala novoj svesci. Znajući to, tata mi je često kupovao nove, lepe sveske. Ne sećam se tačno šta sam sve pisala. Sećam se jedne gde sam pisala muška i ženska imena po azbuci. 😊 Gledala bih televiziju i zapisivala nova imena koja čujem.
Kad sam bila starija, napravila sam leksikon. Najzanimljivije je bilo kad sam po drugarici poslala leksikon simpatiji da se upiše.
Posle toga, na red je došao dnevnik. Podstaknuta knjigom Dnevnik Ane Frank, krenula sam i ja da zapisujem svoje avanture. Taj dnevnik je obuhvatio i vojni rok tadašnjeg dečka, bombardovanje, moj prvi posao….
Nakon toga, sledio je drugi, ozbiljniji dnevnik.
Onda su došli na red recepti, sveske

a522a6005d1cb428ea34ef1769cd7452_XL

Dnevnik moje mašte

sa citatima, pesmama i na kraju pričama.

Knjiga


Lep, sunčan dan bio je idealan za Sarin i Tarin nedeljni ritual – odlazak na stari buvljak.
Obukle su lagane haljine i šešire u istim bojama.
Uživale su nedeljom da šetaju buvljakom. Uvek bi pronašle neku zanimljivu sitnicu.
Išle bi laganim korakom od prodavca do prodavca i pažljivo razgledale robu.
Sara bi se najviše zadržavala kod knjiga. Vremenom i Tara je zavolela čitanje kraj nje.
Čitala naslove i kratak sadržaj romana kad joj pogled zastade na knjizi sa predivnom naslovnim stranom na kojoj je bila stara kuća od crvenih cigala, obrasla bršljanom i oivičena raznobojnim cvećem. Uze knjigu i pročita kratak sadržaj. Odmah je znala da će joj se svideti i kupila je.
Nastavile su šetnju po buvljaku dok ih sunce nije umorilo. Sele su u obližnji kafić da popiju kafu i hladnu limunadu.
Tara je vrtela u rukama knjigu koju je Sara kupila.
„Zvuči zanimljivo. Kad pročitaš uzeću ja da je pročitam.“ Reče Tara.
Sedele su još neko vreme a onda su krenule kućama svojim.
Sara, čim je ušla u stan, otišla je u kupatilo i istuširala se mlakom vodom.
Sipala je sebi sok od narandže i sele u fotelju sa namerom da čita knjigu koju je kupila.
Priča je začas zavladala njenim umom. Više nije bila u svom stanu.
Čitala je sa sve većim interesovanjem. Još veću 9pažnju joj je privuklo kada je pročitala da se radnja odvija u njenom gradu, gde se čak pominjala i ulica i broj.
Vrlo lako našla se na mestu glavne junakinje i osećala je privlačnost ka momku koji se pominje u knjizi.
Zaluđena radnjom romanom i jakom emocijom koju je osetila rešila je da ode do te kuće.
Pozvala je Taru i saopštila joj popodnevni plan.
„Da idemo da obilazimo nečiju kuću? Šta ako tamo živi neko? Mislim da to nije baš sjajna ideja…. Dobro, dobro… Uf ti kad nešto naumiš niko te ne može zaustaviti.“ Rekla je Tara kao ljutito.
Volela je jako Saru i bila je spremna na svaku njenu ludoriju. Dobro, možda ne baš svaku. Nekad je uspela da je odgovori od neke glupe ideje. Što se tiče ove, ok, otići će tamo i kad vidi da živi neko odvratiće je od njene zamisli da uđu unutra. Tako je bar mislila.
Sara je obukla crvenu lepršavu haljinu, crni šešir i iste takve baletanke. Potrudila se da izgleda kao devojka iz knjige.
Za sat vremena bile su ispred te kuće.
Oronula, sa zatvorenim šalonima, odavala je utisak napuštene kuće. Sarino uzbuđenje je sve više raslo.
Tara je posmatrala sa strane i znala je da moraju da uđu, povratka nema.
Sara uhvati kvaku ulaznih, starih vrata i gurnu ih. Ona se otvoriše uz škripu, poželeći im dobrodošlicu na taj način.
U kući nije bilo nameštaja. Čak su i zidovi bili jako loši, pod prljav i izlomljen. Vetar je svirao valcer probijajući se kroz mnogobrojne rupe.
Tari nije bilo svejedno, što je Sara i primetila.
„Izađi ti napolje. Malo ću samo da pogledam pa dolazim.“
Tara je odmah prihvatila predlog.
Sara, bez i malo straha, nastavila je razgledanje kuće.
Neki delovi su joj bili poznati jer su odlično opisani u knjizi.
Na tren mogla je da vidi i Marka, glavnog junaka iz knjige.
Išla je iz sobe u sobu, razgledajući. Na tenunak bi joj se učinilo da vidi ispisano poglavlje na zidu. Stresla bi se.
Čula je Taru kako je doziva..
Razočarana što je naišla samo na ruševine, izađe iz kuće.
Malo su prošetale ne pričajući ni o čemu, svaka udubljena u svoje misli.
Kući je stigla kasno. Brzo se spremila za krevet i uzela knjigu.
Iako je završila sa čitanjem, sve vreme je listala i mislila kako je to pisano po istinitom događaju.
Odločžila je knjigu i zaspala.
…. „Draga Saro, ne odustaj, pronađi me!“
Mark“….
Skoči u krevetu i istog momenta se razbudi. Obuče farmerke i majicu i izađe na ulicu.
Išla je ulicom kao nošena nekom silom. Malo ljudi je bilo na ulici ali nijeih ni primećivala.
Zastade na jednom uglu i zamisli se.
Nešto je vuklo da krene desno.
Ušla je u neki park sa mnogo prelepog cveća.
Park je bio prazan. Već je razmišljala da ode kad je videla neku osobu na klupi.
Prišla je i videla Marka. Bila je presrećna neznajići da li sanja ili ne.
Kad je prišla on podiže glavu. Pozdravi je i pruži joj ruku.
„Došla si. Čekao sam te.“
Ustade i poljubi je.
T. S.

Datum

„Datum dokumenta“ pisalo je na monitoru. Danijela ukuca 24.02.2040.
„O Bože, stalno umesto 2020 kucam 2040. Ne znam šta mi je?!“ Požalila se koleginici.
Zamišljeno gleda u monitor. To je za 20 godina, tada će imati 63 godine. Strašno! Tako malo vremena a puno planova, želja.
…. Alarm uporno pišti stvarajući nervozu. Danijela ustaje sa bolom u leđima i pokušava da se razgiba, misleći kako je loše spavala?
Tromim korakom ulazi u kupatilo. Prilazi lavabou, pušta hladnu vodu i umiva se. Podiže glavu i vrisne. Iz ogledala je posmatrao čudan lik starije žene. Bilo je među njima dosta sličnosti.
Primiri se i dobro pogleda  lik u ogledalu.
Rukom dodirne lice i oseti bore pod prstima. Oči zasuziše a ruka zadrhta. Lik u ogledalu pogleda je tužnim očima. Tad shvati da je to ona.
Obrisa lice i izađe iz kupatila.
Okretala se po stanu tražeći muža i decu ali, bila je sama.
Telefon na stolu zapišta. SMS poruka.
Pokuša da pročita ali shvati da ne vidi dobro. Pogled joj odluta do stola na kojem su stajale naočare. Stavi ih na vrh nosa i poče da čita :
„Mama, postao sam tata!!!! Dolazim uskoro po tebe pa idemo zajedno u bolnicu da vidiš svog unuka!“ Na kraju rečenice veseo smajlić.
Njen mlađi sin postao je tata. A gde je stariji? Šta se dešava sa njim.
Uze telefon i poče da traži njegovo ime u imeniku. Nakon par zvona javi se muški glas.
“ Zdravo mama, evo upravo sam izašao iz aviona. Malo je kasnio. Doći ću pravo  u bolnicu. Nikola mi je javio da se Sandra već porodila. Čim mi je javio da je otišla u bolnicu odmah sam krenuo iz Nemačke. Vidimo se tamo.“
Osećaj sreće mešao se sa zbunjenošću. Uskoro će videti svoje dečake a i unuka. Ali nikako se ne seća prethodnih dvadesetak godina. Valjda će se setiti svega kad ih vidi.
Seti se, mogla bi da obavesti mamu i brata da je postala baka.
Tražila je bratov broj u imeniku i pozvala ga.
„Zdravo Zoki, postala sam baka! Uskoro dolazi Đorđe po mene i idem da vidim svog unuka. Dođi i ti ako možeš.
Daj mi mamu da i njoj kažem!“
Glas sa druge strane je zaćutao a onda obazrivo počeo da priča.
„Ali seko, znaš da je mama umrla pre dve godine?!“
Bio je tužan zbog sestrinog stanja a najteže mu je upravo to padalo što u tim momentima nije se sećala da je majka umrla. Svaki put je pitala za nju i htela je da je vidi.
„Da, znam… malo sam se zbunila. A da li je kod tebe moj Milan? Od kad sam se probudila nisam ga videla u kući.“
„Nije kod mene. On te je ostavio pre pet godina…“
Danijela nešto tiho promrmlja i  prekide vezu.
Nakon pola sata Đorđe je veseo stajao na vratima.
Danijela ga zagrli i poljubi.
„Čestitam sine, neka je živ i zdrav!“ S ponosom je posmatrala svog „malog“ sina.
U bolnici su bili već neki ljudi i čestitali su rođenje deteta.
Danijela nije prepoznala sve ljude i oni su je zbog toga čudno gledali iako su znali za njeno stanje.
Tog momenta babica je izašla držeći u rukama malog anđela.
Đorđe i Danijela su prišli da ga vide.
Maleno, usnilo lice pravilo je slatke pokrete lica kao da ih pozdravlja, da im se smeje.
Oboje pustiše suze i zagrliše se….
„Danijela, Danijela… Da li si dobro?“
Koleginica, koja je sedela preko puta nje, dozivala je.
Ona se trže kao iz sna.
„Molim? A da, dobro sam… Nešto su mi misli odlutale… Izvini.
Pogleda u monitor i ispravi datum. 24.02.2020. Enter.
T. S.

Prošli dani

Zvuk njenih visokih potpetica odzvanjao je skoro već praznom ulicom. Crne čizme od prevrnute kože pokrivale su njene lepo izvajane listove na nogama do kolena. Tanke čarape otkrivale su zgodne butine, većim delom nepokrivene jer je suknja, koja je ocrtavala liniju njenih kukova, prekrila samo pola butina.
Tanana košuljica bila je prekrivena crnim kapitićem. Duga plava kosa ravno je padala preko ramena.
Stisnula je torbicu uz sebe, kao da će ona nadoknadiiti nepostojanje toplije odeće.
Brzim korakom začas je stigla od svoje kuće do ćoška. Znala je da će je tu čekati.
Temperatura je bila veoma niska, čak u minusu ali neka vatra u njoj je buknula kad ga je videla.
Izašao je iz kola i naslonjen na haubu automobila čekao je. Njegov zavodljiv osmeh učinio je da joj srce zakuca jače. Kad mu je prišla, ispravio se, uhvatio je za ruku i poljubio.
Zatim su otišli do vrata suvozača, koja joj je otvorio i sačekao da uđe a potom ih zatvorio.
U automobilu je bilo toplo. Seo je na vozačevo mesto i okrenuo ključ u bravi. Skoro nečujno auto je krenuo.
Nije je pitao kuda želi da idu, već je  to dobro znao.
Picerija u gradu uvek je imala separe za njih dvoje.
Seli su jedan nasuprot drugom i držeći se za ruke razgovarali pogledima.
Tako dobro su znali jedan drugog da im je malo reči bilo potrebno da se sporazumeju.
Sve je bilo baš kao u bajci. Ljudi u gradu su ih znali i nasmejanim pogledom ih pozdravljali.
Sada, šetala je sama. Prolazeći pored picerije  ugledala je drugi mladi par u njihovom separeu.
Zastala je posmatrajući ih i setila se dana provedenih tu sa njim.
Noć je već odavno prekrila ulicu tako da je neometano mogla da ih gleda kroz prozor a da je oni ne vide.
Topla suza skliznula je niz hladan obraz. Iz razmišljanja je teže devojčica sanjivog glasa.
„Tata, hladno mi je i spava mi se.“
„Evo, ljubavi, stižemo kući. Tamo te čeka tvoj topao krevet.“
Od poznatog glasa ona zadrhta.
Bio je to on sa svojom ćerkom.
Nežan osmeh prekri joj uplakano lice.
Obrisa suze rukom, podiže kragnu kaputa i sporim, teškim korakom nastavi dalje.
T. S.

Premijera

„Traže se glumci amateri za ulogu u filmu….“
Dok je Lara čitala oglas u novinama sve je treperilo u njoj. Zamalo nije vrisnula od sreće. Još kao mala želela je da bude glumica. Oblačila je mamine, iako tada preduge, haljine, obuvala cipele na štikle i krišom se šminlala a onda je dugo stajala ispred ogledala i glumila damu iz nekog filma. Bio bi to čitav monolog, pa često i dijalog pred ogledalom. Zamislila bi scenu sa dve osobe i razvijala bi priču smišljajući je tog trena.
Ponekad bi naišli roditelji i stojeći iza odškrinutih vrata kradom je gledali. Smeškali bi se u sebi ali i bili ponosni što njihova malena devojčica zna tako nešto da smisli.
Nakon gimnazije nije išla na fakultet. Zaposlila se i ubrzo udala.
Već petnaest godina bila je u braku. Rodila troje dece i imala je dobrog muža.
Često biti razmišljala šta bi bilo da je završila glumu.
Gledajući filmove zamišljala bi sebe u glavnoj ulozi.
Ali, bila je samo poštanski službenik.
Još jedna ljubav ostala je neostvatena. Dok je bila osmi razred osnovne škole zaljubila se u Uroša. Bili su pet godina zajedno a onda se razišli iz nerazjašnjenih razloga. Mnogo su se voleli.
Vremenom naučila je da živi bez njega. Od drugarice bi ponekad čula nešto o njemu.
Nakon desetak godina oženio se i on.
Retko ga je sretala iako su bili u istom gradu.
Pomirila se sa tim da mora živeti bez njega. Jednom je pročitala rečenicu „Ako ne možeš da imaš ono što voliš, nauči da voliš ono što imaš.“
I, naučila je. Zavolela je svog muža.
I eto, videvši ovaj oglas, pomislila je da je to neki znak, da će joj se možda ovaj san ostvariti.
Istog dana pozvala je broj telefona koji je bio ispod oglasa i   prijavila se.
Danima je spremala tekst za audiciju. Međutim kada je došla tamo dobila je sasvim druge zadatke.
U početku osećala je veliki tremu ali onda ljubav prema glumi je ponela i ona je zaboravila da je na sceni.
Aplauz ljudi iz komsije vratiše je u stvarnost.
Dobila je ulogu. Direktor je rekao da je veoma talentovana ali morala je i da ide na časove.
Došlo je vreme i za premijeru filma koji je snimala.
U velikoj sali svetla se pogasiše i film je počeo. Bila je jako uzbuđena.
Na licima gostiju videla je zadovoljstvo.
Film je završen. Pale se svetla i začu se jak aplauz.
Izašla je sa kolegama na scenu i pozdravila publiku.
S osmehom na licu posmatrala je ljude oduševljeno.
Odjednom pogled joj zastade na čoveku u trećem redu. Neko vreme gledala ga je kao hipnotisana. A onda kolega je
povuče i pozva je da krenu u garderobu.
Tamo je bila sama kad je čula kucanje na vratima. U ogledalu pogleda vrata čekajući da vidi ko je.
Visok, lep zakorači u njenu garderobu.
Stajali su jedan naspram drugog i gledali se ćutke dugo. Kao da su hteli da gledanjem zapamte svaku boru, svaku liniju na licu.
„Čuo sam da glumiš u ovom filmu pa sam došao da te vidim.“
„Hvala što si došao!“
Nisu znali šta jedan drugog da pitaju a toliko toga su hteli da saznaju.
Ljudi su stajali ispred glasno pričajući i pravili galamu ali to im nije smetalo. Postojali su samo njih dvoje.
Pomislila je da ga pozove da se vide na kafi ali tog momenta zazvonio mu je telefon.
„Halo! Da, da.. Evo stižem!“
Napravio je nervoznu grinasu kad je završio razgovor.
„Izvini, moram da idem.Čedtitam još jednom! Ostvarila si svoj san.“

Pozdraviše se nežnim rukovanjem i on ode.
Dugo je sedela i gledala u vrata kroz koja je izašao.
„Da, ostvarila sam san… Ali samo jedan a drugi ostade neostvaren.
Uzela je svoj kaput i izašla neprimetno napolje.
Bele pahulje prekrile su njenu plavu kosu i kvasile lice… Ili.. možda i nisu pahulje već suze koje su potekle od čežnje i nedostajanja.

Mama, opraštam ti

Bilo je već kasno kada se Snežana vraćala sa službenog puta. Kao agent za prodaju nekretnina često je putovala. Toga dana ostala je duže i već je pao mrak kada je krenula kući.
Noć je potpuno prekrila deo puta koji je vodio kroz šumu.
Snežana, već iscrpljena, što od posla, što od puta, vozila je mehanički, misli su joj letele.
Pravila je planove za sutrašnji dan. Iznenada ispred auta stvori  se veliki jelen. Naglo okrenu volan na desnu stranu  kako ne bi udarila životinju. Pri velikoj brzini nije mogla da kontroliše vozilo. Nagli udarac u drvo zaustavi je. Glava joj polete napred i ostade na volanu.
Nakon par trenutaka pribra se i podiže glavu praveći grimase zbog bola u vratu.
Izađe iz auta i ugleda smrskan prednji deo automobila. Otvori haubu iz koje je izbijao dim.
Shvati da sa takvim autom ne može da nastavi put. Ostvrtala se nadajući se da će naići neko vozilo i povesti je do najbližeg grada. Ali nije bilo nikoga. Mrkli mrak i tišina. Nije znala na koju stranu da se uputi. Tada, ispred sebe, u daljini ugleda tračak svetlosti. To je dobar znak, pomisli.
Izvadi baterijsku lampu iz auta i uputi se u smeru odakle je dopirala svetlost. Neprohodna šuma zadavala joj je problem. Otežano kretanje i poneka ogrebotina od granja nisu sprečile Snežanu da nastavi put.
Iscrpljena i izgrebana, prljave odeće stigla je pred kuću. Bila je to stara građevina ali redovno održavana. Iznad vrata gorela je lampa i Snežana dobro osmotri kuću pre nego što zazvoni.
Posle par trenutaka začu korake, reklo bi se starije osobe.
Visok čovek, blago pogrbljen, otvori joj vrata.
„Dobro veče, gospođice! Nekog tražite?“
Ona mu ispriča o svojoj nezgodi i upita gde bi mogla da prenoći.
On je pozva unutra i predloži da ostane u njegovoj kući. Ima toliko soba a on je sam.
Seli su u dnevni boravak kraj kamina gde je pucketla vatra. Snežni za čas pocrveneše hladni obrazi i njoj se prispava.
Gospodin pozva kućnu pomoćnicu da pripremi sobu za gošću.
Žena odmah krenu na zadatak.
I on sam joj se izvini i ode na spavanje. Za par trenutaka žena dođe po nju i povede je u sobu.
Svidelo joj se kako je nameštena soba, baš kao da su nju pitali za mišljenje.
Veliki krevet sa prekrivačem roze boje, zavese u istoj boji. Na zidovima bile su tapete sa cvetnim dezenom. U desnom uglu sobe bio je pisaći sto od mahagonija a iznad police sa knjigama.
Pored stola stajala je saksija sa velikim Bendžaminom. Svaki list je bio čist, bez trunke prašine. Na stolu nekoliko starih svezaka, reklo bi se da su često korišćene, pored njih pero i mastilo. Nije bila sigurna da li je to samo ukras ili su time pisali jer pored je bila čaša sa hemijskim olovkama i markerima.
Na drugom kraju stola otvorena knjiga sa obeleženom stranom, kao da je skoro ostavljena.
Sve je izgledalo kao da je neko skoro izašao iz sobe.
Spusti stvari na fotelju i uputi se ka kupatilu da se istušira. Dok je slagala stvari na stranicu kreveta ugleda sliku iznad kreveta.
Topao pogled sa slike prodre do njenog srca i oseti udar neke neobjašnjive bliskosti.
Nežne braon oči i kosa iste boje koja je uokvirivala prelepo lice. Neka sena tuge bila je na tom licu aiko je pokušala to da prikrije osmehom.
Nakon tuširanja uvuče se u čistu, mirisnu postelju i nakon par minuta utonu u dubok san.
Premorena od prethodnog dana spavala je kao dete. Prvi jutarnji zraci probijali su se kroz zavese i projektovati su čarobnu ružičastu svetlost. Slavuj na obližnjem drvetu zapeva i svojom pesmom probudi Snežanu.
Otvori oči i na tren bi zbunjena, gde se nalazi. Seti se svoje jučerašnje avanture. Protegli se i još koji minut osta u krevetu.
Obučena sišla je u prizemlje. Domaćin je sedeo za stolom na kom je već bio postavljen doručak i skuvane dve kafe.
„Dobro jutro! Izvolite sedite!“ Pokaza rukom na stolicu sa njegove desne strane.
Snežana ga pozdravi i sede. Miris prve jutarnje kafe zagolica joj nozdrva. Na tren oseti se kao kod kuće.
Uz doručak razgovarali su o njenom poslu. A onda upita domaćina :
„U sobi, u kojoj sam spavala stoji slika neke mlade žene….“
Nije znala kako da ga upita ko je ona ali reči su same izletele.
Čovek spusti glavu ka stolu i skoro promuklim glasom reče.
„Da, to je moja ćerka.“
„Izvinite što sam radoznala, nisam trebala da pitam.“ Ispitivački ga pogleda.
„Nije problem. Živa je ali češće je u duševnoj bolnici nego kod kuće. Inače, to je njena soba gde ste spavali. Onu gostinjsku sad renoviramo.“
Snežana je ćutala i posmatrala to milo lice. Nadala se da će nastaviti. Plašila se da ako progovori prekinuće ga. I on zaista nastavi.
“ Rano je rodila… ćerku. Bila je sama, muž je ostavio još dok je trudna bila. Mi smo se brinuli o njoj, moja pokojna supruga  Mira i ja. Desetog dana od rođenja dete joj je ukradeno iz kolevke, dok je ona spavala. Sumnjali smo da je u tome učestvovala tadašnja služavka, ali nikad to nije dokazano. Moje dete, Natalija tražila je dete po imanju danima dok jednog dana nije naišla na neki zamotuljak koji je reka izbacila. Ona je mislila da je to njeno dete i nije htela da uradimo analize, već smo ga sahranili. Dala joj je ime Marija.
Nakon toga bilo joj je sve gore. Na kraju morala je na lečenje. Nekad dođe za vikend, obiđe grob a ostatak vremena provede u sobi. Čita, piše… jako malo hoće da razgovara. „
Sav bol zbog bolesnog deteta ocrtavao se na licu tog dobrog čoveka.
Snežana se pozdravi sa njim i krene da nađe majstora koji će joj popraviti auto a nakon što se dogovorila sa njim, autobusom se uputi kući.
Živela je sama već pet godina. Imala je mali ali lepo uređen stan. Veći deo zidova prekrivale su police za knjige. Dve saksije sa cvećem, iako nije bilo puno prostora, krasile su njen dom. Volela je cveće i smatrala je da može da smesti bar ta dva omiljena cveta, fikus dekora  i filodendron. To je bilo sasvim dovoljno da od njenog stana nastane cvetna oaza.
Samo što se istuširala zazvoni joj telefon. Majka je zvala da vidi da li je stigla i da dođe na ručak.
Brzo se obuče, osuši dugu, smeđu kosu i izađe iz stana. Srećom majka je živela blizu nje. Toliko se oslanjala na auto da je sad bila očajna što mora pešice.
Majka je već postavila sto i čekala svoju mezimicu.
„Izvini što kasnim. Kasno sam stigla s puta“ Majka je zagrli i reče da je sve u redu.
Uz ručak pričali su o Snežaninom poslu.
„Ovoga puta baš nisam imala sreće. Udarila sam autom o drvo i sad je ostao tamo.“
„Uzmi moj ako ti treba za posao.“
„Hvala ti, najbolja majko na svetu. „
“ Danas sam upoznala čoveka čijoj su ćerki ukrali bebu. Zamisli, molim te, ko je to mogao da uradi? „
Majka na trenutak ostade zbunjena čuvši komentar.
“ A gde oni žive? Prosto mi je čudno da se to dešava u današnje vreme.“
„U Bačkoj Palanci.“ Majka tad prestade sa pričom.
Ispriča majci celu priču i pomisli kako se umorila pa je zato ćutljiva. Pozdravi je i pođe u svoj stan.
Par dana se nije čula sa majkom jer je imala mnogo obaveza. Pred vikend pozva je da vidi da li slaže majka da u nedelju odu negde na ručak a posle toga prošetaju kraj reke. To je bilo nešto što su obe volele i radile su kad god imaju vremena.
Majka se javi tek nakon četvrtog zvona , što nije bilo uobičajeno za nju, obično bi se javila već nakon drugog.
„Halo!“ Drhvatim glasom javi se ona.
„Mama, šta je to s tobom? Ne zvučiš mi dobro.“ Zabrinuto upita Snežana.
„I nisam dobro. Ležim već drugi dan. Ustajem samo kad moram. Jako se loše osećam.“
„Dolazim odmah!“ Odlučno reče i prekide vezu.
Za kratko vreme našla se u majčinom stanu.
Žena je ležala bleda lica sa crnim podočnjacima, zatvorenih očiju.
„Mama, šta se to dešava sa tobom? Idemo odmah kod lekara.“
„Možda je bolje da pozoveš hitnu pomoć, ne mogu da odem do lekara, neću izdržati….“
Ćerka je posluša i pozove lekare.
Sedele su ćutke par minuta a onda majka skupi snagu i progovori.
„Mila moja, znaš da te volim više nego sebe ali postoji jedna loša stvar koju sam učinila u životu. Ja sam te odvojila od tvoje prave majke. Ti si bila beba koja je ukradena iz kolevke u Bačkoj Palanci.“
Snažna zaneme.
„Molim te, ako možeš, oprosti mi.“
Zvono na vratima prenu Snežanu iz razmišljanja i ona krenu ka vratima da ih otvori.
Lekar i sestra iz Hitne pomoći nešto su je upitali ali ona kao u bunilu samo pokaza rukom ka sobi.
Prilazila je krevetu gledajući čas majku, čas doktora.
“ Žao mi je, Vaša majka je upravo preminula.“ Oni se udaljiše od kreveta da Snežana priđe. Kleknula je pored i zagrlila majku poslednji put. Nasloni lice na njeno i tiho joj šapnu:
„Mama, opraštam ti.“ Spusti glavu na majčine grudi i zaplaka.