Nedelja

Napokon nedelja. Lenjo se protežem u krevetu i uzimam knjigu sa ormarića kraj kreveta. Danas se neću pomeriti odavde.
Čitam knjigu koju sam započela sinoć i polako, reč po reč, upadam u neki drugi svet.
Jašem konja po ogromnoj poljani na kojoj se oseća miris sveže pokošene trave. Veoma vešto jašem iako sam u dugoj haljini. Svež jutarnji vazduh miluje mi lice i poigrava se sa mojom kosom koja pada u loknicama do ramena. Veliki dekolte otkriva moje mlade grudi. Odjednom konj se podiže na zadnje noge, uplašen nečijom pojavom. U tren oka nađoh se na travi. Udarac glave o zemlju pomuti mi vid. Pokušavam da ustanem ali istog trena ponovo padam na zemlju i privremeno gubim svest.
Otvaram oči i vidim ispred sebe lepo muško lice koje mi se smeši. Pomaže mi da ustanem i pita me da li me boli nešto. Odmahujem glavom. Osvrćem se a mog konja nema.
Nepoznati mladić zove me na čaj da se povratim a onda će me on odvesti kući. Bez razmišljanja pristajem.
Malena drvena kućica, lepog izgleda uliva mi sigurnost, baš kao i njen vlasnik. Čudno, obično sam nepoverljiva.
Unutrašnjost me osvaja svojom toplotom i osećam se kao kod kuće.
Mladić mi nešto priča ali reči ne dopiru do mene. Čak me je oslovio po imenu. Posle nekog vremena shvatam da me jako dobro poznaje ali ja se njega ne sećam.
Bože, šta mi je s glavom? Odakle znam ovog mladića?
………………………………
Zvono na vratima, vrati me u stvarnost. Ko me sad prekida? Zar ni nedeljom ne mogu da se odmorim?
Otvaram vrata i zapanjeno gledam mladića ispred sebe.
„Zdravo, mogu li da uđem?“
Bez i jedne reči, pomeram se propuštam ga da uđe.
Ko je ovaj čovek?

„Izvinite, molim Vas, što upadam ovako. Nisam se ni predstavio. Ja sam Nikola, Vaš novi komšija. Doselio sam se juče u ovaj stan pored Vašeg stana. Nisam stigao da priključim šporet, pa ako nije problem, možemo popiti zajedno kafu. Evo kupio sam kafu, ako možete samo da je skuvate „rekao je to tako slatko, kao dečak maleni kad očekuje da dobije čokoladu.
“ Svakako, izvolite sedite. Izvinite, idem samo da se presvučem. Nedelja je pa sam se malo opustila. Brzo ću ja. “
Otišla sam u svoju sobu crvena kao bulka. Nespretno sam preturala po stvarima, ne znajući, šta tražim. Zašto sam se toliko pogubila?
Nekako nađoh nešto pristojno da obučem i pribravši se vratih se u dnevnu sobu gde je on strpljivo čekao.
“ Sigurno je već i voda provrila, sad ću da proverim.“ Uz osmeh šmugnula sam u kuhinju. Priberi se ženo, rekoh sebi. Ali, bilo je tu nečeg čudnog. Neki čudni osećaj bi me prožimao kad bih ga pogledala.
„Evo i kafice“ Jedva smirih ruke da ne prospem kafu.
„A odakle dolazite?“ Lupih prvo što mi je palo na pamet.
„Ja sam iz Beograda. Ovde u Novom Sadu su mi roditelji. Kupio sam ovaj stan kako bih bio bliži njima. Ipak su oni već u godinama i ponekad im treba moja pomoć. Radim kao programer u jednoj firmi koja se bavi izradom programa za računovodstvo. A čime se Vi bavite? “
“ Ja, ja radim u školi, u biblioteci. Inače sam profesor književnosti, ali za sada nema upražnjenog mesta za to. Ali, volim i ovo. Po ceo dan sam okružena knjigama i decom koji vole da čitaju. Uživam da razgovaram sa tim malim ljudima o knjigama “
“ To je divno. Onda ću biti slobodan da tražim preporuku za dobru knjigu od Vas. „Nasmeja se mangupski.
“ Naravno, mogu Vam i pozajmiti neke knjige da ih pročitate. Imam dosta knjiga.
„Odlično! Radujem se tome. Sada ću Vas pozdraviti, čeka me još puno posla. I, hvala za kafu!“
„Nema na čemu. Kad god želite da se odmorite, navratite.“
„Hvala puno, vidimo se“ Namignu mi i uputi se ka svojim vratima.
Zatvorivši vrata, naslonila sam se na njih sva zajapurena. Zatvorih oči a osmeh mi ozari lice.
Udahnula sam vazduh duboko i bacila se na krevet rešena da se vratim čitanju knjige.

Bože, kakav dan. Vraćam se ponovo u krevet. Uzimam knjigu i uskoro sam ponovo u kući onog prelepog mladića.
…………………………………..
„Izvinite, odakle se mi znamo?“
„Ja sam Vaš komšija. Moje imanje je odmah tu do Vašeg. Bio sam par puta kod Vas, ali imali ste neke gošće i niste me ni primetili. Zovem se Nikola.“
„Izvinite ali ja se stvarno ne sećam. Da li je možda od ovog pada ili…. Oh, koliko je sati već, moram da idem.“
„U redu, ja ću Vas pratiti do kuće. A posle ću pokušati da pronađem Vašeg konja.“
Izašli smo iz te prelepe kućice. Još jednom se okrenuh da je vidim. Ne sećam se da sam je nekad videla…. Ali možda to sve ima veze sa padom.
Nikola mi je ponudio da se uhvatim za negovu ruku. Prihvatih, biću sigurnija, možda mi se opet zavrti u glavi.
Stigavši ispred kuće ugledah majku kako me nestrpljivo čeka. Nikola je prišao, pozdravio je i objasnio šta mi se desilo. Oboje nas je pozvala u kuću na čaj.
Seli smo u dnevnu sobu. Nina je donela čaj i keks. Nikola je razgovarao sa majkom i često me krišom gledao. Tad sam tek videla koliko je zaista lep. Imao je odlično držanje a dok je pričao njegovo lepo lice se smešilo. Krupne šake prekrstio je u krilu, delujući veoma smireno. Ali zato je nemir rastao u meni. Pila sam onaj čaj takvom brzinom da je to prelazilo granice pristojnosti. Videla sam kako me majka prekorno gleda. Pokušala sam da se saberem. Osetila sam toplotu u obrazima i znala sam da sam pocrvenela.
Kad je popio čaj, ustao je, pozdravio je majku uz naklon, poljubivši joj ruku. Krenula sam ja da ga ispratim.
Na vratima mi je uzeo ruku, prinoseći svojim usnama.
„Bio je ovo veoma prijatan dan. Voleo bih da mi i sutradan pravite društvo dok šetam šumom.“ Pogledao me je upitno, s nestrpljenjem očekujući odgovor.
„Vrlo rado.“ Kratko odgovorih povukavši svoju ruku.
„Onda, do sutra, pozdravljam Vas mlada damo.“ Okrenu se i uputi ka svom imanju.
Ušla sam u sobu gde me je majka čekala.
„Mogla bi malo pristojnije da se ponašaš, gospodin Nikola je veoma ugledan mladić i dobra prilika. Nemoj da pomisli kako si nevaspitana.“
„U redu, majko, pripaziću ubuduće na svoje ponašanje.“
Izašla sam iz sobe i potrčala uz stepenice ka mojoj sobi.
Čim sam ušla u svoju sobu, bacila sam se na svoj krevet i ciknula, stiskajući rukama usta da me neko ne čuje. Bože kako je lep, kako mi se sviđa. Jedva čekam sutra da ga vidim.
Kao u inat, dan je sporo prolazio. Pokušala sam da nađem sebi neku zanimaciju. Ali ništa nisam mogla da radim. Misli su letele ka Nikoli.
Uveče sam legla ranije, planirajići koju haljinu sutra da obučem i zamišljala naš susret.
Tako sam utonula u san.
Ujutru sam rano ustala i odmah posle doručka počela sam kosu da nameštam. Majka je primetila to i krišom se nasmejala.
Došlo je vreme kad sam trebala da krenem. Nekoliko puta sam proverila svoj odraz u ogledalu. Bila sam zadovoljna.
Šuma je bila blizu tako da mi nije trebalo mnogo vremena. Videla sam ga blizu one kućice od juče. Požurio je ka meni.
„Dobar dan! Drago mi je što Vas ponovo vidim, Kristina.“
Oči su mu zasijale. Uhvatila sam ga poruku i nastavismo put kroz šumu.
Razgovarali smo o mojim i njegovim interesovanjima. A najviše smo pričali o knjigama. Bio je zabavan. Pričao je svoje doživljaje iz lova a ja sam se smejala na sav glas. U jednom trenutku je zastao i ozbiljno me je pogledao.
„Tako ste čarobni kad se smejete“ Prišao je i veoma nežno me poljubio. Mislila sam da ću da se onesvestim. Čvrsto me je prigrlio. Osećala sam se tako sigurno u njegovom naručju.
…………………………………………..
U trenutku sam spustila knjiga i zažmurila. Pomislila sam na novog komšiju. Trgoh se zbog svojih misli. Zašto me sve ovo podseća na njega, sem što imaju ista imena?
Idem da skuvam sebi jednu kafu a posle bih, možda, ipak mogla da prošetam.
Popila sam kafu i ipak se odlučila za toplu kupku, umesto šetanje.
Prijala mi je topla voda ali me je i uspavala. Odmah nakon kupanja, obukla sam pidžamu i otišla u krevet. Utonula sam u san misleći o Nikoli.
Uporno zvono budlnika nevoljno me izvuče iz kreveta.
Selala sam na krevet, tegleći se usporenim pokretima. Pogled mi pade na ormarić kraj kreveta gde je stajala knjiga koju sam juče čitala. Istog momenta sam se rasanila. Na ormariću bila je knjiga „Krv u snegu“. Bože, opet sam u rukama držala jednu knjigu a zamišljala neku tamo desetu. A komšija?
Da li sam i njega izmislila?
U istegljenoj pidžami, raščupana, još bleda od sna, istrčala sam u hodnik.
„Dobro jutro, komšinice! Interesantan Vam je stajling za posao.“ Našali se Nikola samnom, namignuvši mi.
„O, izvinite, učinilo mi se da neko kuca na vratima, pa sam ovako izletela.“
„Nema veze, simpatični ste u pidžami. Nego, kad se vratite s posla, svratite kod mene na kafu. Namestio sam šporet.“
„Vrlo rado! Izvinite, moram da se spremam za posao. Vidimo se!“
Zatvorila sam vrata i glasno uzdahnula. Dobro je, on je stvaran.
Kakva nedelja, možda je bolje da radim, nego da se izležavam. Odoh sad na posao. Nadam se da će mi brzo proći radni dan. Čeka me kafica i Nikola.

T.S.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s