Чланци од trsanjaoss

Dnevnik moje mašte

Sluškinja

Bilo je već kasno kad je Ana pogasila svetla u hodniku i krenula u svoju sobu. Dok je prolazila pored biblioteke, u kojoj je gospodin često boravio, čula je glasan razgovor. Spustila je glavu i nastavila dalje. Nije na jednoj sluškinji da osluškuje razgovor ukućana.
Samo što nije ušla u svoju sobu, koja je bila druga vrata od biblioteke, kad začu Gospođine reči koje su odjekivale u gluvoj noći :
„Ali on je moj sin!“ Zatim začu njen jecaj. Nošenja snagom znatiželje približi se vratima biblioteke i stade slušati dalji razgovor. Njeni gospodari nisu imali dece i to je ono što je privuklo sad da čini nešto što ne sme.
Posle nekoliko minuta začu se grub ali smiren glas Gospodinov.
„Treba da budeš zadovoljna što sam te pustio da rodiš. Što sam prećutao onu sramotu i uspeo sam da je sakrijem, kad sam saznao da si trudna sa bsštovanom.
To što ne mogu da imam decu ne daje ti za pravo da zatrudniš sa drugim.“
„Nikad me nisi voleo, nikad mi nisi pružio trunku nežnosti. Milan je uvek bio divan prema meni i eto, zaljubila sam se.“
„Tišina! Neću da slušam te tvoje bljuvotine. Kako te nije sramota!
Sreća da te nisam izbacio iz kuće.“
„Ali dete mi je tako blizu a ja ne mogu da ga posećujem….“ Opet zaplaka.
„Šta, hoćeš da se sazna pa da mi ljudi pričaju iza leđa? Dovoljno je što znaju Zoran i Mira i što su prihvatii dete i ćute.“
Ana je stajala pred vratima skamenjena. U glavi joj je zujalo. Nesvesna gde se nalazi, misli joj odlutaju 40-ak godina unazad.
…. Bila je mlada, svega 19 godina kad je počela da radi u jednoj kući.
Lepa, zgodna, vesela, privlačila je poglede muškaraca sa imanja ali privlačila je i gospodinovog sina.
Jedno veče se uvukao u njenu sobu i desilo se nešto što joj je promenilo ceo život. Zatrudnela je s njim. Kada su saznali njegovi roditelji, sklonili su je na njihovo imanje na selu. Tamo se porodila.
Odmah nakon porođaja dete je dato jednoj imućnoj porodici koja nije mogla da ima dece a nju su vratili roditeljima. Nikad više nije videla sina….
Teški koraci, koji su se prbližavali vratima, trgoše Anu iz razmišljanja i ona požuri ka svojoj sobi.
Legla je obučena, gledajući u plafon. Te noći oka nije sklopila.
Danima je išla po kući posmatrajući Gospođu.
Gospodin je otišao na put za vikend. Ana je znala da će Gospođa krenuti da vidi dete i zato je rešila da je prati.
Gospođa je ustala rano i uzela sama da pravi kolače. Zatim se vrtela po kući i pakovala neke stvari u korpu za izlet. I, napokon je krenula. Ana je sačekala da ona malo odmakne pa je krenula za njom.
Na kraju imanja bila je mala kućica sa puno cveća. Gospođa pokuca na vrata i ubrzo uđe unutra.
Ana je stajala iza ugla neke štale i čekala.
Nakon neka dva sata izašla je žena, držeći u rukama trogodišnjeg dečaka, da isprati Gospođu.
Dečak je veselo pokazivao nešto ručicama a Gospođa je sijala od radosti.
Poseta se ponovila i sutradan.
A onda se vratio Gospodin.
Prolazile su nedelje a on bi otišao samo na kratko do grada i vratio bi se. Gospođa nije smela da rizikuje da ode pa da se on vrati i ne nađe je kod kuće. Zato je patila.
Ana jednog dana skupi hrabrost i kaže joj da je sve čula i da želi da joj pomogne.
Kad bi Gospodin otišao u grad, Gospođa bi otrčla kod sina a Ana je stajala na putu i kad bi videla izdaleka Gospodinove kočije otrčla bi da kaže Gospođi. Tako je to trajalo godinama dok jednog dana Gospodin nije umro.
Gospođa je odmah dovela dete kod sebe i napokon je bila spokojna.
Jednog dana sedeli su na tremu ispred kuće i pile su čaj. Gospođa je toliko zavolela Anu da je više nije tretirala kao sluškinju, već kao člana porodice.
„Draga moja, koliko si mi pomogla nikad neću moći da ti se odužim. Ne znam samo odakle tolika požrtvovanost s tvoje strane.“
Ana saže glavu a suze joj krenuše niz lice. Ispriča Gospođi svoju priču.
Čuvši to Gospođa joj reče da će joj pomoći da nađe svog sina.
I već za par dana susret je dogovoren.
Ana je bila srećna ali nervozna. Šta će joj reći sin, zašto ga nije tražila tolike godine?
Prišla je vratima kuće gde je živeo njen sin, sad već sa svojom ženom i decom.
Pokucala je. Vrata joj otvori mlada ženica držeći u naručju dete od godinu dana.
Uvede Anu u kuću i odvede je u sobu gde je čekao Nikola, njen sin.
Ušla je bojažljivo unutra, čekajući njegovu reakciju.
„Dobar dan.“ Tiho je izustila.
Nikola, do tad okrenut prozoru, okrete se i ispitivački pogleda Anu.
„Dobar dan, majko!“ Reče Nikola i osmhnu se.
„Izvini, sine, što nisam mogla ranije da dođem….“ Suze prekriše njeno staro, bolom iscrtano lice.
„Šššš, dođi!“
Priđe i zagrli majku.
„Sve sam čuo. Drago mi je da si tu.“
Zagrli majku, poljubivši je u kosu.
Ana ispusti uzdah olakšanje. Čvršće zagrli sina.
Ostadoše tako da uživaju u dugo očekivanom zagrljaju.
T.S.

Advertisements

U starom kaputu

Nedelja je dan za odmor i šetnju po starom buvljaku. Nena je volela da ode nedeljom na buvljak jer bi za male pare nalazila polovne ali lepe, markirane stvari. Ujedno bi i prošetala jer bi buvljak nedeljom bio ogroman.
Šetajući između redova nađe lepu plavu haljinu, bez rukava, strukiranu. Pomisli kako bi bila dobra za posao, za leto. Pošto je sad već pozna jesen cena je jako snižena. Reši da je kupi. Nastavi dalje zadovoljna kupovinom haljine.
U sledećem redu pažnju joj privuče lep kaput, braon boje, sa krznom oko vrata. Imao je kaiš oko struka i bio je dug do kolena. Upita čoveka za cenu i iznenadi se koliko malo traži za njega. Još jednom ga pregleda celog, misleći da je negde oštećen, ali ne, bio je to ceo i, reklo bi se, malo nošen kaput. Odluči se za kupovinu.
Zbunjena ali zadovoljna cenom kaputa, nastavi pravo ka automobilu, ostavljajući ne pregledane redove za sobom.
Kod kuće još jednom je pogledala svaki milimetar kaputa. Zadovoljno zaključi da je obavila dobru kupovinu. Ali, ipak će ga odneti na hemijsko čišćenje. Ko zna ko ga je nosio.
Pakujući kaput u kesu oseti ispod postave nešto da šuška. Začuđena, kako to nije primetila ranije, pogleda taj deo malo bolje i shvati da je nešto ušiveno ispod postave. Potraži odmah makaze i poče da para postavu.
Napravivši rupu izvuče neki papir, presavijen na četiri dela sa nekim sadržajem unutra. Poče otvarati papir, kad joj ispade neki novac. Podiže novac i stavi sa strane, rešena da prvo pročita šta piše na papiru.
Bio je to ženski rukopis, lep ali kao da je pisan drhtavom rukom. Sede u fotelju kraj prozora i poče da čita.
„Pišem ovo pismo jer mislim da treba da ostavim neki trag…. Ne znam da li ću preživeti. Muž me svakodnevno tuče, šutira…
Ujutru rano izađe iz kuće. Ne znam tačno gde ide, mislim da je izgubio posao. Mnogo pije, sigurno su ga izbacili s posla.
Uštedela sam malo novca, dok sam još prodavala jaja od naših kokoška i meso pileće. Tad sam još imala koliko – toliko normalan život. Onda je sve raprodao da bi imao za rakiju. Uveče bi dolazio kući pijan, tražeći da jede. Vremenom, imala sam sve manje namirnica i često nije bio zadovoljan time što ima za jelo. Onda bi me ošamario, uhvatio za kosu i bacio na pod a onda bi me šutirao dokle god bi imao snage. Sve me boli.
Više ne mogu da izađem iz kuće, zaključava me.
Čuvam ovaj novac ako ikada budem mogla da pobegnem odavde. A ovo pismo pišem jer… ako i ne odem, on će uskoro prodati i kaput a neko će, nadam se naći pismo i pomoći mi. Ovaj kaput mi je jedina vredna stvar koja mi je ostala od mojih roditelja. Krijem ga od njega ali ne znam koliko ću moći još.
Na dnu pisma napisaću adresu i naša imena pa, ako ga uzme i proda, valjda će mi neko pomoći….
Sandra Tomić “
Nena je bila u šoku. Pročita još jednom pismo a onda odjuri u policiju i ispriča celu priču.
Nakon uzimanja izjave, inspektor reče da će odmah poslati jedno vozilo tamo a da ona ode kući i smiri se. Javiće joj.
Otišla je kući i sela na kauč, nestrpljivo cupkajući nogama.
Posle par sati zazvoni joj telefon.
„Gospođo, pronašli smo kuću i ženu zaključanu u podrumu. Ona želi da Vas vidi.“ Reče inspektor i spusti slušalicu.
Nena odmah sede u auto i odjuri do policije. Ispred vrata stade da se smiri i pribere a onda pokuca na vrata inspektorove kancelarije.
Unutra je bio inspektor a preko puta njega sedela je mlada, mršava ženica, sva u modricama. Uplašeno podiže pogled i tada joj oči zasijaše. Izmučeno lice obasja nežan osmeh. Lagano ustade i priđe Neni.
„Draga moja, nemam reči kojima bih ti zahvalila. Spasla si mi život.“
Zatim tiho zaplaka i prekri lice radom izmučenim rukama.
Nena priđe i zagrli. Ostadoše tako zagrljene kad je jedan policajac ušao i rekao inspektoru da su joj našli muža i uhapsili ga.
Sandra zadrhta na pomen imena njenog muža a Nena je samo snažnije zagrli, ljubeći joj kosu.
T. S

Najlepša noć

Suzana je sedela sa dečkom kod njegovih prijatelja. Razgovarali su o dočeku Nove godine. Trebalo je njih četvoro da budu u Sandrinom stanu. Sandrin dečko Toma i Suzanin Milan bili su zadovoljni planovima koje je iznosila Sandra za to veče. Suzana se smeškala i klimala glavom ali misli su joj lutale ko zna gde.

Sa Milanom je bila oko mesec dana u vezi ali ni sama ne zna zašto. U početku još je bio sladak ali brzo je ta slatkoća nestala. Kao kad se žvaću one dečije mirišljave žvake, pa posle pet minuta izgube slast i deca ih pljunu. Glupo poređenje, ali tako se ona osećala sa Milanom, samo još da ga „ispljune „. A sad još treba da bude sa njim i za najlepše veče u godini.

Milan je otpratio kući i ona ode odmah pod tuš da razbistri um. Odjednom pomisli : zašto bih sebi upropastila doček?

Izađe iz kupatila, pozva Milana i reče mu da raskida sa njim. Čim je spustila slušalicu, osetila je olakšanje. Srećna je otišla na spavanje.

Ujutru je ustala sva razdragana, spremila se i otišla na posao.

Na stolu je čekala bela koverta. Otvori, kad ono pozivnica za doček Nove godine koji organizuju njeni klijenti.

Zašto da ne, sigurno će biti interesantnije nego sa Milanom. Pomisli Suzana.

Doček je bio sve bliži i ona je krenula da traži haljinu koju će obući. Obišla je skoro ceo grad i kad je već htela da odustane, naletela je na predivnu plavu haljinu. Znala je da je haljina kao za nju šivena i pre nego što je probala.

Došlo je i to veče.

Sneg je prekrio ulice grada, stvarajući idiličnu noć, kao iz bajke.

Suzana je krenula sama svojim kolima. Nije htela da opterećuje kolege.

Doček je organizovan u prijatnom, manjem restoranu. Dosta ljudi je znala.

Pozdravila se sa domaćinima i zauzela svoje mesto.

Društvo za stolom nije bilo baš zabavno tako da joj je odgovaralo što je muzika nadjačavala njihove reči. U tome je našla opravdanje što ne učestvuje u razgovoru.

Onda je grupa zasvirala laganu muziku za ples.

Ispred nje se stvori visok mladić i zamoli je za ples. Prihvati poziv i zaigra sa nepoznatim dečkom.

Bio je zabavan i sve više je želela da bude u njegovom društvu. Veče je bilo predivno. Uživala je plešući sa njim. Zbog preglasne muzike, šaputali su jedan drugom na uvo šta su hteli da kažu. To je davalo posebnu čaroliju toj večeri.

Otpratio je do kola, nežno je poljubio i rekao:

„Sutra službeno putujem, vraćam se za sedam dana. „

Cela čarolija se raspršila.

Dani su sporo prolazili. Čekala je njegov poziv ali uzalud.

Samo se poigrao samnom i gotovo. Tužno je pomislila. Trudila se da ga zaboravi.

Nakon sedam dana, pozvoni joj telefon.

„Ćao lutko, izvini nisam mogao da ti javim. Bio sam u nekom mestu gde skoro da nema žive duše. Signal na telefonu bio je očajan. Jedva sam čekao da izađem odavde i stignem do nekog normalnog mesta pa da te pozovem. Stižem večeras do šest. Hoćeš li samnom na večeru? “

Suzani je srce tuklo kao ludo.

„Hoću. „ jedva je uspela da izusti.

„OK, vidimo se večeras, dolazim po tebe. Jedva čekam da te vidim…. i poljubim. „

Čokoladne bombone

Atmosfera u kući bila je kao da nailazi neki veliki praznik.

Mama je pravila tortu, baba je teglila kore za domaću pitu sa sirom i pitu zeljanicu a tata je pravio rolovano meso. Svi su bili u poslu. Čak sam i ja dobila zadatak. Mama mi je rekla da najlepše što mogu složim moje i bratove igračke. On je bio mali pa nije ništa morao da radi. Tačnije, nije mogao, bio je beba. Ja sam već bila velika, imala sam pet godina. Osećala sam se veoma važno što i ja učestvujem u svemu tome.

Mama mi je rekla da nam dolaze jako važni gosti. Iako ih nisam znala, verovala sam maminim rečima. Trebalo je da nam dođu gosti iz Amerike. Moj stric i baba. Tada sam ih videla prvi i poslednji put.

Sve je bilo spremno kad su došli. Mislila sam da ih neću razumeti, da će pričati kao oni ljudi iz filma. Mada sam se ja u to vreme već uveliko trudila da naučim taj čudan jezik. Oni su pričali a ja ponavljala za njima. Videla sam da se mama i baba krišom smeju kad me čuju, ali ja sam bila uporna u svojoj misiji.

I sad, kad su došli gosti, koji bi trebalo tako da pričaju, oni su počeli da pričaju kao mi. Pa baš i nisu toliko važni gosti, čim ne znaju taj jezik, pomislila sam.

Ali ipak su nekako bili drugačiji, imali su neke šarene stvari na sebi koje nisam viđala kod nas.

Najviše sam se obradovala i tad priznala da su ipak važni gosti kada su otvorili torbu i počeli da vade poklone.

Prvo su babi dali topao šal raznih boja i vunicu za štrikanje. To sam čula kad je tražila babi iz Amerike da joj donese, inače ta baba joj je bila sestra.

Onda su tati dali lep džemper. Po njegovom osmehu, zaključila sam da mu se sviđa. Baš je bio srećan. I zbog njega sam i ja bila srećna.

Mama je dobila lepu kariranu haljinu. Odmah je otrčala da je proba. Kad je izašla iz sobe svi su je gledali a tata joj je rekao da je prelepa.

Bata je dobio neke bebeće stvari i zvečku.

A onda sam ja došla na red.

Baba je izvadila iz torbe veliku lutku. Još malo pa da bude velika kao moj brat. Beba je mogla da plače i da priča nešto. Pokazali su mi da mogu u nju da stavim neke malene ploče i onda bi mi pevala nešto na onom jeziku. Bila sam zbunjena ali i oduševljena. A onda su izvadili neke čudne bombone. Bile su predivne. Šarene a kad sam ih zagrizla, unutra je bila čokolada. Doneli su veliku kesu tih bombona. Dugo sam ih čuvala i jela po tri dnevno samo da mi što duže traju.

Gosti su ostali nekoliko dana i baš kad sam se navikla na njih, oni su otišli.

Dugo sam ih pominjala i pitala mamu kad će da dođu ponovo. A ukus čokoladnih bombona još uvek pamtim.

Zahtev za prijateljstvo

Bilo je kasno posle podne kada sam izašla iz kuće. Mrak je već prekrio ulicu. Vetar je podizao lišće igrajući valcer sa njim. Nije bilo mnogo prolaznika, što mi i nije mnogo smetalo. Volim kad šetam da se prepustim svojim mislima. One me uvek odvedu na neko divno, prijatno mesto.

Ovoga puta odlutala sam u jedno, ne tako davno vreme, kada sam imala dvadesetak godina. Bila sam vesela, mlada devojka, uvek u društvu svojih razdraganih prijatelja. Tu sam i upoznala njega. Bio je lep, visok, sa crnom kosom i zelenim očima. Kada smo se ugledali, kao da nas je neko omađijao, gledali smo samo jedan drugog, i ceo svet je bio samo naš.

Bez razmišljanja mi je prišao i predstavio se. Od tog trena bili smo ludo zaljubljeni.

Dane smo provodili zajedno, čim bi završili svoje obaveze na poslu. Većina ljudi u gradu nas je već znalo i predviđalo nam zajedničku budućnost.

Naši roditelji su se međusobno posećivali i u šali ili zbilji pravili planove za naše venčanje.

Kad je pravio useljenje u novi stan, ja sam bila u ulozi domaćice i već sam planirala kako ćemo ujutru, u kuhinji kraj prozora, piti kafu.

U našem društvu bili smo prvi koji smo imali ozbiljnu vezu.

Ali, jednog dana, desilo se nešto što ni danas ne mogu da objasnim, razišli smo se bez nekog jasnog razloga. Svako je otišao na svoju stranu.

Prošle su godine, jako retko sam ga sretala. A u poslednje vreme nisam imala baš nikakvu informaciju o njemu.

Ostalo mi je samo da ga se ponekad setim.

Bilo je već vreme da se vrtim kući. Ujutru rano ustajem zbog posla, treba se odmoriti.

Stigla sam kući, istuširala se i legla. Pre nego što sam zaspala, pogledala sam fejs preko telefona. Jedan kratak zvučni signal označio je da imam zahtev za prijateljstvo. Pogledala sam ko je i odjednom srce je zaigralo jače, bio je to on.

Prihvatih zahtev i zadovoljna, sa osmehom na licu, utonu u san.

T. S.

Susret drugarica

Još pola sata i kraj radnog vremena. Petak je uvek prijao Mimi. Kao da ide na godišnji odmor a ne na vikend. Iako je vikend značio – sređivanje kuće, pranje, peglanje, kuvanje…. ali bar je mogla malo duže da odspava. Milan je često radio i vikendom ali svakog petka se nadala da će joj reći da je ovog vikenda slobodan.
Dece nisu imali i često je bila sama jer je Milan imao puno službenih putovanja.
Došla je kući, istuširala se i još u bade- mantilu skuvala sebi kafu. Sela je na terasu i podigla svoje duge, lepe noge na drugu stolicu. Pijuckala je kafu, uživajući u cigareti . Nije stalno pušila, samo bi u ponekim momentima poželela cigaretu. Milan nije baš to odobravao ali ona je rekla da to retko radi i da ne misli da je to neki problem.
On nikad nije pre sedam uveče dolazio s posla tako da su ovo bili minuti kad ona uživa u samoći, prepuštajući se mašti.
Oduvek je maštala da će se jednom nih dvoje odseliti u neko mesto na moru. Tamo će kupiti kućicu na samoj plaži. On će imati svoju radnu sobu u kojoj će obavljati svoj posao a ona će napraviti sebi biblioteku u kojoj će čitati i pisati romane.
Iz sanjarenja trže je zvuk mobilnog telefona. Žmirkajući pogleda displej telefona. Nepoznati broj.
„Halo?“ Znatiželjno izusti Mima.
„Ćao mala, kako si?“ Veselo reče glas sa druge strane.
Odmah je prepoznala Olju, svoju drugaricu iz srednje škole, koja se odmah posle škole udala i otišla u Niš.
„Ćao! Kakvo lepo iznenađenje! Kako si, šta se dešava sa tobom? Nismo se čule još od škole.“
“ Odlično sam! Pre godinu dana sam se razvela i od onda počela da živim i dišem.“
Drugarice su nastavile svoje čavrljanje narednih sat vremena. Na kraju se dogovoriše da se uskoro sretnu.
Mima završi razgovor. Sa osmehom na licu prepusti se sećanju na školske dane.
Oko pola osam došao je Milan s posla. Mima ga zagrli i poče da ga ljubi. Milan joj uzvrati ali ubrzo je nežno odgurnu rekavši da mora da se pakuje. Još večeras kreće na put. Neće biti par dana tu.
Mima razočarano sede na krevet zamišljeno gledajući u jednu tačku na tepihu.
Znala je da će tako biti. Uvek tako bude.
Videvši je tužnu, priđe, obgrli je oko struka i poče nežno da je ljubi.
Pokušala je sebe da natera da bude raspoložena i da iskoristi to vreme razgovarajući s njim, dok je još tu.
Vikend je prošao kao i svaki drugi i u ponedeljak ujutru otišla je na posao razočarana što joj je propao i ovaj vikend.
Prolazili su dani, nedelje ali uvek je bilo isto.
Jednog petka Milan dođe kući i reče da nigde ne putuje. Srećna, baci se u njegov zagrljaj. Ali veoma brzo njeno rapoloženje splasnu kad je rekao da mora ceo vikend da radi u firmi kako bi rešio neki pokušaj pronevere od strane kolege.
Opet sama….
Samo što je otišao, zazvoni telefon.
„Draga, stigla sam u Beograd. Možemo li negde da se vidimo?“ Veselo reče Olja.
„Naravno, jedva čekam da te vidim.“
Za nekih sat vremena, sedele su u jednom kafiću pijuckajući kafu uz cigarete.
Mima joj je pričala o svom braku, o tome kako nemaju dece ali i to koliko retko su zajedno, zbog njegovog posla. Kada je završila svoju priču upita Olju da li je upoznala nekog od kad se razvela.
„Da… Upoznala sam jednog frajera ali nije iz Niša. Ne viđamo se baš često ali nije važno, predivno mi sa njim.“
Devojke nastaviše veseo razgovor još 2-3 sata.
Došlo je vreme da se rastanu. Olja je trebala da prespava kod njenih a ujutru rano da krene u Niš.
“ Baš mi je drago što si ponovo pronašla nekog. Kako izgleda, da li je lep, zgodan? “ Upita Mima pred sam polazak.
„E čekaj, imam njegovu sliku. A kakav je tvoj muž? Nisi mi ga baš nešto opisala.“
Mima namignu i poče da traži u torbi Milanovu sliku.
U tom momentu Olja vadi sliku i okrenu ka Mimi. Mima zaneme, proguta knedlu, gledajući čas Olju, čas sliku. Nemajući glasa da bilo šta kaže, izvuče i ona sliku i okrenu je ka Olji. Olja preblede.
Na obe slike bio je isti čovek samo drugačije obučen.
Mimi tada sve bi jasno. Česta putovanja… čak nije mogla da se seti ni kad su poslednji put spavali.
Olja se prva pribora.
„Izvini, nisam znala da je oženjen a još manje da je tvoj muž….“
Mima vrati svoju sliku u torbu, ustade lagano i spuštenog pogleda napusti lokal.
T. S.
..

Beba Lara

Toplo majsko jutro veselo je sunčevim zracima milovalo još sanjivo Mašino lice. Mazno se protegli u krevetu i polako ustade setivši se plana od sinoć. U svojoj nežno roze pidžami i istim papučama, uspavanim korakom ode u kupatilo.
Nakon desetak minuta izlazi skroz budna. Brzo se oblači i šalje poruku Nikoli da stiže za veoma kratko vreme kod njega da mu saopšti nešto jako važno.
Izlazi iz zgrade i seda u svog jugića. On iz prve upali, veselo brundajući, krene ka odredištu, kao da i on deli radost sa Mašom.
Ubrzo je bila ispred njegove zgrade i u par poteza parkira svoj autić. Iskoči iz auta i uputi se ka zgradi.
Posle prvog zvona vrata otvori uspavani Nikola.
„Dobro jutro, ljubavi! Šta je to toliko važno da me budiš subotom u 7h?“
Prekori je nežno Nikola i poljubi je.
„Imam divne vesti. Ali prvo da sednemo.“
Nikola je posluša i sede preko puta nje, držeći je za ruke.
„I?“ upita je nestrpljivo.
„Dušo, imaćemo bebu! Trudna sam!“
Iste sekunde Nikola se razbudi kao da ga je neko polio hladnom vodom.
„Kako si trudna?..“
„Već desetak dana osećam se malaksalo i imam mučnine. Uradila sam test i desilo se ono što sam očekivala. Zar to nije divno?“ Maša je blistala od sreće.
„Ali, ljubavi, mi još nismo spremni za taj korak…. a nemam ni stan gde bi živeli…. nisam planirao tako nešto.. ne znam…“
Maša shvati da on ne deli radost sa njom i odjednom se uozbilji.
Prolazili su dani. Nikola se nije javljao, niti je odgovarao na njene pozive. A onda je jednog dana pozvao i rekao da boluje od srca i da ide na neko ispitivanje i da i ona krene sa njim. Pristala je.
Oboje su pregledani. Nikola je rekao da će on preuzeti rezultate.
Posle dva dana rekao joj je da oboje boluju od nekog virusa koji napada srce i da ne bi bilo dobro da rodi dete.
Mlada, naivna, slepo verujući dečku koga voli celim svojim bićem, posluša ga. Za par dana bio je zakazan abortus u privatnoj klinici.
Te noći oka nije sklopila. Ležala je u svom krevetu, nežno mazeći svoj stomak i tiho je plakala.
Sutradan Nikola je odveo na kliniku. Odveli su je u jednu prostoriju gde je bio jedan ginekološki sto, ormarić sa instrumentima i još neki aparati. Sestra joj prilazi i kaže da se ne plaši, da neće ništa osetiti. Leže na sto a oko nje ljudi belom ćutke rade svoj posao.
Sestra pored nje, ljubazno priča sa njom. Nešto je ispituje a Maša odgovara automatski, ne razmišljajući mnogo o tome. Ubrzo tone u san.
Budi je sestra od malo pre i kaže da je gotovo. Koliko je prošlo vremena? Čini joj se da je prošao samo tren. Da li je tako malo potrebno da se izbriše jedan život?
Odvoze je na stolu u drugu, manju prostoriju i kažu da tu treba da leži neko vreme.
Posle nekog perioda glava joj je bistrija. Polako ustaje. Oblači se i izlazi.
U prizemlju čeka je nasmejani Nikola. Pruža joj ruku i nešto govori. Spušta poljubac na njene blede usne.
Nemo ga gleda. On je zagrli oko struka i odoše do automobila.
Nešto se ugasilo u njoj.
Posle par dana oporavila se. On je bio divan prema njoj. Njena ogromna ljubav prema njemu pobedila je i ona je zaboravila taj ružan događaj i nastavila dalje sa njim.
Ponašao se kao da se ništa strašno nije desilo i ubeđivao je da je dobro što su to uradili. Još su mladi, imaju vremena.
Prošlo je 3 godine od tad. Nikola se čudno ponašao i čak joj je rekao da bi trebali jedno vreme da naprave pauzu i da se ne viđaju.
Baš tih dana saznala je da je ponovo trudna.
Besna je došla kod njega i bacila mu u krilo test za trudnoću koji je na sebi imao dve crvene linije.
Znala je da se priča ponavlja i da mora ponovo da skloni dete. Još je bila mlada da bi se odlučila da rodi iako će ostati sama.
Ovoga puta bol u duši bio je još jači. Ubrzo su se razišli.
Teško je prebolela rastanak ali znala je da njihova veza nema budućnost.
Posle par godina, upoznala je Milana. Nakon par meseci venčali su se. Oboje su želeli decu. Ali kako je vreme prolazilo Maša je sve više strahovala da neće moći da zatrudni. To joj je i doktor potvrdio na pregledu. Milan je jako voleo i prihvatio je da žive bez dece. Nije mu rekla razlog zbog čega ne može da rodi ali u sebi je vrištala od bola..
Počela je da posećuje decu u domu i odnosi im slatkiše i odeću. Odlazeći tamo naišla je na majku koja je sedela u holu sa bebom i plakala.
Maša joj je prišla.
„Zašto plačete?“ Upitala je mladu majku.
„Moram da ostavim dete ovde. Ostala sam sama i ne mogu se brinuti ni o sebi a kamoli o bebi.“
Obe sačekaše upravnicu i socijalnu radnicu.
Maša pomisli kako bi bilo lepo da ona usvoji tu bebu. Sa tim predlogom ode kod Milana.
Milan je uvek bio spreman da uradi sve što će nju činiti srećnom, pa tako pristade i na ovo.
Ujutru rano, otišla je u dom da razgovara sa upravnicom. Ubrzo je pokrenut postupak o usvajanju.
Nakon obavljenih svih razgovora, odlučeno je da se beba da njima na usvajanje. I tako je njihova porodica uvećana za jednog malog slatkog člana. Došla im je Lara.
T. S.