Чланци од trsanjaoss

Dnevnik moje mašte

Susreti

Majsko sunce davalo je volje i dobro raspoloženja bračnom paru Mari i Jovi, koji su rešili da se presele iz grada u selo i tamo nastave mirniji život, bez stresa.
Živeli su već sedam godina zajedno ali dece još nisu imali. Doktor je rekao da je Mara stalno pod stresom zbog posla i brzog gradskog života i da bi bilo dobro da promene svoje navike a ako je moguće i okruženje u kom žive. Tada su doneli odluku. Prodali su kuću u gradu i otišli u selo.
Tamo je zaista bio raj.
Selo je bilo u dnu planine, odmah pored nepreglednih šuma. Bili su zadovoljni i kućom i okolinom. Počeli su da se bave voćarstvom. Mara je, još kao dete, naučila od svoje majke da šije. Ubrzo se to pročulo po selu i žene su donosile svoju garderobu na prepravke ili da im sašije neki novi odevni predmet.
Prolazile su godine, Mara nije ostajala u drugom stanju. Sve više je brinula zbog toga i polako padala u depresiju. Nastupili su dani kada ništa nije radila, samo je šetala po dvorištu i razmišljala. Jova se zabrinuo za njeno zdravlje.
Jednog dana, šetajući po dvorištu, pogled joj odluta ka šumi. Kao hipnotisana, ne razmišljajući uputi se u tom pravcu.
Šuma nije bila ogromna, lepa, mamila je svojim mirisom i tajnovitošću. Mara je išla sve dublje i dublje u šumu, ne znajući kuda se uputila. Iza jednog deveta, učini joj se da neko viri. Kao dete koje igra žmurke, Mara se nasmejano uputi u tom pravcu.
Iza drveta, stidljivo izviri devojčica plave, kovrdžave kose. Mara joj se nasmeja i time je ohrabri da izađe.
„Zdravo, ja sam Mara. Kako se ti zoveš?“
Devojčica je posmatrala Marino lice, procenjujući da li može da joj veruje.
„Ja sam Lena.“ Stidljivo spusti glavu.
Reč po reč Mara opusti devojčicu i oni krenuše da pričaju o raznim temama. Igrale su se i pričale dugo, dok Lena ne reče da mora da ide.
Pozdraviše se i svaka krenu na svoju stranu.
Ti susreti su prešli u svakodnevno druženje.
Jednog dana, Jova se ranije vratio iz voćnjaka i video da nema Mare. Tražio je okolo ali nje nije bilo. Primeti ugaženu stazu ka šumi i uputi se tamo. Pratio je već utabanu stazu i odjednom, primeti ženu kako kleči kraj jednog drveta. Zbunjen, priđe joj polako, posmatrajući je. Ona je nešto veselo pričala, smejala se, kao da je razgovarala sa nekim.
„Maro, s kim razgovaraš?“
Trže se i veselo se okrenu ka mužu.
„E ovo je Lena. Upoznajte se.“
Jova se osvrtao ali nikoga nije video. Tuženim pogledom pomiluje lice svoje žene. Uhvati je nežno za ruku i podiže sa zemlje.
„Ljubavi, idemo polako kući. Sigurno i Lena mora da ide.“
Zgrli Maru i laganim korakom krenuše ka kući.

Advertisements

Srce sa zakrpom

Dani u kući Petrovića nastavljeni su kao da se ništa dogodilo nije. Milan je ostao sam sa svojom sedmogodišnjom ćerkom Nađom, kad ga je napustila žena Vera i otišla kako bi ostvarila svoje snove.
Bili su u braku osam godina i Milan je stalno slušao Verine priče kako će jednog dana postati glumica. Ćutao je, ne znajući šta bi joj rekao. Brinula je o njihovoj ćerki i, kako tako, vodila računa o kući. Nadao se da će je želja za glumom proći.
Živeli su u jednom malenom selu, daleko od prvog grada. U selu nije bilo mnogo mesta gde bi mogla da radi. Prihvatila je posao konobarice u seoskoj kafani. Milanu se to nije dopalo ali svaki dinar je dobrodošao a i nije hteo sve da joj brani.
Jednog dana, došla je vesela s posla, kao nikada do tada.
„Ja moram da idem. Mile me vodi u grad da postanem glumica.“ Saopštila je mužu.
Pokušao je da je urazumi ali nije uspeo. Spakovala je svoje stvari i otišla, ne okrenuvši se.
Nađa je plakala danima a onda, odjednom je prestala i nastavila da se igra kao i ranije. Milan nije smeo ništa da je pita već se trudio i on tako da postupa.
Trudio se da uradi sve kako Nađa ne bi toliko osetila odsustvo majke. Kuvali su zajedno, radili, uveče bi joj čitao priče i smišljao pesme samo za nju.
Godine su prolazile. Niko nije pominjao Veru. Živeli su kao da nije ni postojala.
Nađa je izrasla u lepu devojku. Kuvala je i obavljala sve kućne poslove, samo da ocu olakša i da mu pokaže koliko je srećna sa njim. On je znao da je na njenom mladom srcu ostala rana ali nije mogao ništa da uradi. Nije se više ženio da je ne bi još više povredio. Ceo život je posvetio njoj.
Jednog letnjeg dana sedeli su u bašti uživajući u hladnom soku od nane koji je Nađa pravila. Odjednom su primetili da im se neko približava. Žena u nekoj staroj haljini prilazila je pognute glave, noseći kesu sa par stvari. Kako se bližila kući Milan pozna svoju ženu. Zabrinuto pogleda Nađu i primeti njeno začuđeno lice.
„Dobar dan. Ja sam se vratila. Nisam uspela kao glumica. Mile me je prevario. Rintala sam po raznim klubovima govoreći da tako moram za početak. Da li ćete me primiti i oprostiti?“ Suznim očima, molećivo pogleda ćerku i muža.
Milan je pogledao Nađu i čekao njen odgovor. Ona je dugo gledala majku. Čas tužnim, čas ljutim pogledom a pomalo i sa tragom građenja. Posle dugih par minuta, pogleda oca, klimnu glavu u znak prihvatanja, okrete se i uđe u kuću.
Naredni dani bili su obavijeni tišinom i ponekim pogledom ispod oka. Majka se trudila da im ugodi sve više. Nađa je prihvatila da majka ostane ali reč nije progovorila sa njom.
Srce sa zakrpom ne može da voli kao dok je celo.

Lik iz romana

Nena je već duže vreme pisala svoj treći roman. Potpuno se predala pisanju, čak i kad nije pisala, mislila je o tome. Dešavalo bi se da, dok ide u nabavku namirnica, odjednom smisli novu radnju romana a onda bi došla kući i satima ispravljala već napisane stranice.
Subotom je išla na pijacu po sveže voće i povrće. Žurila je da kupi sve što joj treba a onda da se vrati pisanju, dok su joj još ideje sveže. Pune ruke kesa, gužva, žurba i odjednom sudari se s nekim i ispadoše joj kese. Nervozna, počela je da gunđa, čučnula je kako bi pokupila namirnice, dok ih neko ne izgazi. Dečko koji je bio deo tog nemilog događaja priteče joj u pomoć. Pokupivši sve, laknu joj. Podiže glavu da mu kaže još koju reč i zaneme. Njen lik iz romana stajao je ispred nje. Zbunjena, osvrtala se oko sebe.
„Nikola….?“
„Da, ja sam. Izvini što nisam pazio. Zamalo i tebe da srušim.“
„Ali kako si ti ovde… Ti si lik iz romana.“
„Pa ti si me stvorila i samo me ti možeš videti. Morao sam da te nađem. Ja želim da budem sa Anom a ti si je udaljila od mene u priči.“
„Ali to je moja priča, ja smišljam radnju. Uostalom ko zna šta će još biti do kraja.“
„Jeste tvoja priča ali je moj život. Molim te, promeni to.“
„Dobro, videću.“
Ljudi su je zaobilazili u velikom luku. Ludača, pomisliše, priča sama sa sobom.
Nikolu je sretala sve češće. Svideo joj se. Ipak, podsvesno je gradila njegov lik po sopstvenom ukusu.
Danima je razmišljala kako da nastavi roman. Anu je ustvari bila ona u priči. Pošto joj se Nikola sve više sviđao, rešila je da napiše kako je tražio od nje.
Ana se vratila iz inostranstva i ona i Nikola su ponovo bili zajedno. Nena je nestajala u priči dok je pisala, živela je u njoj. Ali kad prestane da piše, ostajala bi sama. Pošto je ispunila želju Nikoli on se više nije pojavljivao. Bilo joj je žao zbog toga ali nije mogla da bude sa njim i u priči i u pravom životu. Pomirila se sa tim da kad završi sa pisanjem knjige, završila je i sa Nikolom.
To se i desilo jednog dana. Napisavši poslednju stranu knjige, zatvori dokumenat i ugasi lap top. Tužna, reši da malo izađe i pokuša da zaboravi na njega i celu tu priču.
Ode u svoj omiljeni kafić i naruči džin tonik. Posle druge čaše, neko priđe njenom stolu i upita je da li može da sedne.
Taman je htela da ga otkači ali podiže glavu i zagleda se u mladića. Bio je veoma sličan Nikoli.
„Bože, da li je ovo od pića ili mi još ne izlazi iz glave?“ Promrmljala je sebi u bradu.
„Izvinite, nisam Vas razumeo. Ja sam Peđa, mogu li da Vam se pridružim?“
Tad shvati da ispred sebe ima zaista zgodnog mladića. Nasmeja se i pozva ga da sedne.
Veče je proteklo bolje nego što bi ona zamislila, ili napisala.
Knjiga jeste završena ali ona sad ima svog Nikolu, odnosno Peđu.

Novi život

Mirjana je to jutro ustala kao i obično u 6h. Skuvala je kafu, spremila torbu sa dokumentacijom za posao i sela desetak minuta da na miru popije kafu. U tom momentu zazvoni telefon. Pogleda svoj telefon ali zvuk je dopirao sa radne kuhinjske ploče. Shvati da je njen muž zaboravio telefon kod kuće. Posle nekoliko zvona, reši da se javi i da kaže tom nekom da je njen muž zaboravio telefon i da probaju da ga nazovu na telefon u kancelariji.
Otvorivši vezu, nije ni stigla da se javi kad je odande čula mazni ženski glas.
„Ljubavi, noć sam kasno legla. Kad si otišao gledala sam neki film i jutros nisam mogla da ustanem i odem na posao. Poslala sam im poruku da sam bolesna. Čula sam da si trubio ispred prozora ali nisam mogla da podignem glavu. Mislim da je dosta doprinelo i vino koje smo noćas popili…. Zvaću te kasnije… Odoh još da spavam… „ Veza se prekide a Mirjana ostade skamenjena.
Reši da se pribere i kad dođe s posla porazgovara sa mužem. Sigurno je neka greška. Možda je žena tako bunovna okrenula pogrešan broj… Ali nije… Pisalo je na displeju Mima. Ali neće prerano donositi zaključke.
Na poslu je dočeka još jedno iznenađenje. Koleginica joj, tužna pogleda saopšti da je tražio direktor. Ne primetivši njen pogled, ode kod direktora.
„Draga koleginice, došlo je do nekih preraspodela posla i moram Vam saopštiti da radite do prvog a onda, nažalost, morate da odete. Kao višak radne snage.“
Još jedan šok od jutros. Ali ovde su stvari kristalno jasne, ostala je bez posla.
Sporim koracima, s teškim nogama, kao olovo da ima oko zglobova, jedva se odvuče do svog stola. Koleginica je tužno pogleda i samo joj poturi šolju kafe i ode.
Te večeri, vraćajući se s posla, totalno rasejana na semaforu udari auto ispred sebe. Sva sreća nije oštetila taj drugi auto, pa se brzo raziđoše. Ali na svojim kolima razbila je levi far.
Ulazi u kuću i čuje muža kako veselo cvrkuće preko telefona. Noge joj zadrhtaše ali natera sebe da se pribere i veselo se javi mužu. Čuvši joj glas brzo prekide vezu.
„Zdravo draga, loše izgledaš, sigurno si premorena. „
„Imala sam odvratan dan. Dobila sam otkaz i sad sam udarila jedan auto na semaforu. „
Priđe i zagrli je. „Biće sve ok, važno da si ti dobro „ Prepusti se njegovom zagrljaju i na momenat oseti onaj spokoj kao uvek u njegovom zagrljaju.
„Danas ti je telefon ostao kod kuće. „
Odjednom se uspravi i pusti je iz zagrljaja.
„Da, zaboravio sam…. „
„Dok sam pila kafu zazvonio je i… Kad sam otvorila vezu, neka žena je pričala o nekom vinu, o tome kako je gledala film kad si otišao… O tome kako si joj jutros svirao ispred prozora…. „
Zaledila se kad je videla da se unervozio i spustio pogled.
„Znaš, dok si ti bila na službenom putu…. Koleginica iz firme pored naše…. Izašli smo na večeru i eto… Desilo se. I moram ti priznati da je volim i da mi je drago da si to spomenula, nisam znao kako da ti kažem. „
Mirjana više nije imala snage, slomljena sela je na kuhinjsku stolicu, bez reči, gledajući u jednu tačku, pustila je da je emocije preplave. Suze su joj kvasile lice bez i jednog puštenog glasa ili pomeranja lica.
Nije ni pokušao da je umiri. On je svoju dušu olakšao i otišao je mirno da spava.
Te noći oka nije sklopila. Čim je ustala ujutru, počela je da se pakuje.
Spakovala je najvažnije stvari, sela u auto i otišla kod njenih. Majka kad je videla, ne pitavši je ništa, čvrsto je zagrli i uvede u kuću.
Danima je sedela u svojoj devojačkoj sobi, nije izlazila. Javila je svojim, sad bivšim kolegama da je bolesna. Niko se nije bunio što neće doći.
Svašta joj je prolazilo kroz glavu tih dana. Bilo je ili da se prepusti tome ili da nešto preduzme sa svojim životom. Odlučila se za drugu varijantu.
Sledeće jutro je ustala, lepo se obukla, šminkom prekrila podočnjake i izašla iz kuće da traži posao.
Nije bilo to baš tako lako ali bila je uporna. Posle dve nedelje dobila je odgovor iz jedne firme da je primljena. Imala je sreće da dobije jako dobro radno mesto sa odličnom platom. Nakon nekog vremena dobila je rešenje da je primljena u stalni radni odnos. Roditelji su joj ponudili kuću pokojne bake. Rado je prihvatila to i posle manjih prepravki, preselila se u svoj novi dom.
Vraćajući se s posla, jedne večeri, pogled joj privuče komšija koji kosi travu u svom dvorištu. Pogleda je i veselo joj se javi.
Biće ovde jako zanimljivo. Nasmeja se i uđe u kuću. Posle dva dana, neko joj pokuca na vrata.
„Dobro veče, izvinjavam se što smetam, ali ponestalo mi je kafe, a strašno mi je pao pritisak, pa ako mogu da pozajmim malo…..? „Mangupi joj se nasmeja.
I ona se nasmeja na njegov nespretni pokušaj da se upozna sa njom.
„Mislim da mogu da rešim taj Vaš problem sa pritiskom „ Nasmeja se i pozva ga na kafu.
Od te večeri, često su kafenisali, da li zbog pritiska ili nečeg drugog ali prijalo je i jednom i drugom.
Mirjana je uskoro potpuno potisnula sve ružno što joj se dešavalo i prepustila se uživanju u svom novom životu.
T. S.

Devojčica

Bio je topao majski dan, kada je Milica osetila prve bolove. Pozvala je muža i rekla da je vreme da krene u bolnicu. Torba je već odavno bila spremna, tako da je odmah nakon tuširanja krenula u bolnicu.
Porođaj je trajao satima. Bila je potpuno iscrpljena ali opet srećna kad je čula plač svoje devojčice.
Dete su odneli na merenje i pregled. Milica je nestrpljivo čekala da joj donesu njenu princezu. Vreme je prolazilo ali niko nije dolazio. Zabrinuta, počela je da doziva babice i doktora. Onda je ušla jedna babica i saopštila joj da njena devojčica nije preživela.
Milica je tražila da joj dovedu doktora ali on se nije pojavljivao. Počela je da viče i jeca. Ubrzo su došli i dali joj neki jak sedativ od kog je brzo zaspala.
Tako su je držali danima. Rodbini su rekli da je jako teško podnela gubitak deteta i da mora da bude pod lekovima neko vreme.
Posle nedelju dana pustili su je kući. Bila je kao robot. Samo je radila šta joj kažu i sve vreme je ćutala, zagledana u jednu tačku.
Vreme je prolazilo ali ona se nije mnogo promenila. Živela je samo što mora.
A onda je jednog dana rešila da pokrene istragu o njenoj devojčici. Bila sigurna da je ona živa. To nimalo nije bilo lako ali je kopala na sve strane.
Posle petnaestak godina naišla je na nekakav trag ali nije bila sigurna.
Saznala je da ta devojčica živi u gradu koji je oko 200 km udaljen od njenog grada. Sela je u auto i krenula.
Muž je već odavno odustao od objašnjavanja da njihovog deteta nema više. Iako je želeo da pokušaju ponovo, na svaki pomen toga, ona bi podivljala i počela sve da lomi po kući. Vremenom je odustao od te ideje. Ali suviše je voleo da bi mogao da je ostavi. I tako su prolazile godine. Taman kad je mislio da je odustala ona reče da je možda našla ćerku i otputova. Nije hteo da je zaustavlja. A ne bi ni mogao.
Stigavši u taj grad, uze sobu u hotelu i čim se smestila krene u obilazak ulice u kojoj je dobila informaciju da devojčica živi.
Tog dana nije imala sreću da je sretne ali sutradan rano ujutru opet je bila na istom mestu.
Bio je vreo dan. Srećom, preko puta kuće bila je klupica ispod drveta. Kupila je hladan sok i strpljivo čekala. Posle podne, oko pet, primeti da neko izlazi iz kuće. U trenutku prestade da diše. Devojčica je toliko ličila na nju da nije bilo nikakve sumnje da je to njeno dete.
Sad joj je bilo lakše, ali kako da joj priđe i šta da radi.
Sutradan, uveče kad se devojčica vraćala iz škole, Milica odglumi da joj je loše i na par koraka od nje, kao onesvesti se. Ona pritrča i upita Milicu da li je dobro. Ponudi Milici ruku i odvede je do klupe. Tad im se pogledi sretoše. Devojčica u momentu se iznenadi zbog sličnosti, pa čak napravi i šalu na račun toga. Milica se nasmeši i prihvati šalu.
Posle toga, trudila se često da prolazi tuda kako bi se kao slučajno srele.
Devojčica znajući da ne živi sa biološkim roditeljima, poče ih ispitivati o pravim roditeljima.
Jednog dana, Milica se osmeli i potraži ženu koja je sada bila majka njenoj devojčici.
Predstavi se i zatraži da urade analize i ako su njene pretpostavke tačne, da kažu devojčici istinu.
Znajući da će jednog dana doći do toga, roditelji pristadoše na to.
Analize su samo potvrdile ono što je Milica već znala.
Seli su sa devojčicom, kojoj su dali ime Maja i ispričali joj istinu.
Maja je to jako dobro primila verovatno što joj se Milica dopala još prvog dana.
Maja je zatražila da ode i živi sa svojim pravim roditeljima.
Pošto su je mnogo voleli, ljudi koji su je odgajili, nisu mogli da odbiju tu njenu molbu. Nastavili su da je posećuju a Maja je uživala u svom novom domu sa svojim pravim roditeljima.

Ukleta Mara

Proleće je veselo pokucalo na vrata svih mališana u selu. Sva decu su bila na ulici od jutra do mraka, sem onih školaraca koji su imali obavezu da idu u školu i uče. Ali čim bi završili učenje i oni bi se pridružili malenim drugarima.
Maša je zimus došla sa svojom porodicom i tek je sad upoznala čari ovog malenog sela. Zima je bila hladna i duga i nisu baš mnogo izlazili iz kuća. Zato su sad, puni energije jurcali ulicama.
Od drugarica Jovane i Tare čula je da ona kuća na kraju sela je ukleta i tamo živi neka opasna starica Mara. Kažu da je sigurno veštica i da se nikako ne približava njenoj kući jer će baciti čini na nju.
Maša je pažljivo slušala drugarice. Nije se uplašila ali je ipak rešila da sluša njihov savet. Valjda oni bolje znaju, žive tu od rođenja.
Maša je naučila od svoje bake Milke da skuplja lekovito bilje, suši ga a onda daje majci da koristi kao začin ili za čaj.
Na izlazu iz sela bila je ogromna poljana, puna mirisnih travki. Maša je, jednog jutra, krenula tamo kako bi videla kakvog bilja ima.
Uzela je svoj ceger sa sendvičem i sokom, stavila slamnati šešir i uputila se ka izlazu iz sela.
Dan je bio predivan. Sunce je svojim zracima nežno milovalo devojčino lice. Išla je ulicom i razmišljala o svojim novim drugaricama. U selu je bilo drugačije nego u gradu. Svi su se poznavali i želeli su da se druže sa njom iako su je tek upoznali. U gradu su deca bila nekako ozbiljnija, ponašali su se kao odrasli, procenjujući da li će im prijateljstvo sa nekim doneti neku korist ili ne.
Udubljena u misli brzo je stigla do poljane. Mlada trava davala je utisak kao da poljana ima lep, zeleni tepih. Biljke su stidljivo izvirivale iz trave. Maša je sela ispod jednog starog hrasta i naslonila se na njega. Pojela je svoj sendvič i ubrzo zaspala.
Nije znala koliko dugo je spavala, kad je čula da joj se neko približava. Otvori oči i spazi pogurenu bakicu, oslonjenu na štap, kako joj prilazi.
„Dobar dan, dete! Vidim da si zaspala a sunce se pomerio i više nisi u hladu. Strah me da će te boleti glava posle.“ Reče zabrinuto baka.
„Dobar dan!“ Veselo odgovori Maša. „Krenula sam na poljanu da vidim šta mogu očekivati ovde od bilja i zaspala sam ispod drveta.“
„Ovde imaš raznog bilja, ali još ti je rano za to. Ja skupljam bilje ovde već godinama.“
Maša i starica nastaviše razgovor o bolju skoro do mraka. Pozdravi se sa bakom i krenu kući.
Pošto joj se svideo izlet, Maša je često odlazila tamo. Sedela bi ispod deveta, čitajući knjigu. Često bi sretala baku i sa njom vodila prijatne razgovore.
Jednom su je deca iz sela videla sa bakom.
„Zašto pričaš sa prokletom Marom? Zar te nismo upozorili?“
Maša ni jednog momenta nije pomislila da je to ta starica. Ova baka je bila divna žena koja ne može nikome nauditi.
Sledeći put, kada je srela, upitala je :
„Zašto vas deca i ljudi iz sela izbegavaju?“
Starica je poginula glavu, ćuteći neko vreme a onda je krenula da priča.
„Udala sam se jako mlada i došla ovde iz drugog sela. Ubrzo sam ostala trudna. Posle par meseci izgubila sam dete. To mi se dešavalo iz godine u godinu, sedam puta. Svekrva je rekla da sam prokleta i jedne noći me je izbacila iz kuće. Par dana sam živela u šumi, blizu sela, dok me nije pronašla jedna starica i povela svojoj kući. Bila je divna prema meni. Učila me je svemu što zna pa i o biljkama. Kad je obolela ja sam je negovala. Posle dve godine je umrla a ja sam ostala sama.
Svi iz sela su me izbegavali. Znajući da me ne vole sve više bih boravila u kući a izlazila sam samo da kupim potrebne namirnice ili da skupljam biljke.
Tako sam i ostarila , kao prokleta Mara. Sama bez ikog svog.
Deca kad bi me videla na ulici, gađali bi me kamenjem i govorili mi ružne reči. Ja bih samo poginula glavu i ubrzanim korakom uputila se ka svojoj kući. “
Bakine oči napuniše se suzama.
“ Samo ti razgovaraš samnom. Hvala ti! “
Maša je ćutke slušala baku ne znajući kako da joj pomogne.
Stigavši kući ispričala je priču svojoj majci.
Ona je rekla da ne vredi ona da isterije pravdu sa seljanima ali da može da posećuje baku i pravi joj društvo. Sutradan je mama ispekla svoju pitu zeljanicu i po Maši poslala baki.
Bila je presrećna kada je videla Mašu ispred svojih vrata. Odmah je pozvala na čaj. Sedele su dugo, uživajući u razgovoru i zeljanici.
Za stanovnike sela baka je i dalje bila ukleta Mara a za Mašu jedna divna bakica za toplim srcem.

Ostvarenje snova

Jasmina je bila presrećna kada je dobila mejl od novinarske kuće gde je obaveštavaju da im se sviđaju njene priče i da će ih rado objavljivati.
Već par meseci je objavljivala na društvenim mrežama svoje priče i dosta ljudi je pratilo njen rad, hvaleći je.
A onda, po nagovoru svoje drugarice, počela je da piše knjigu. Oduvek je to želela ali plašila se da krene, misleći da joj to neće ići.
Posle napisanih dvadesetak strana, poslala je rukopis drugarici da vidi da li je to dobro. Ona joj je rekla da joj se sviđa i hrabrila je da nastavi. Jasmina je uvek dobijala snagu i inspiraciju kada su hvalili njen rad i tada je imala još veću želju za pisanjem.
Trebalo je dosta vremena da napiše knjigu, uz dosta prepravki, dodavanja i oduzimanja rečenica. Kada je, napokon, završila poslala je rukopis drugarici da prvo ona pročita i kaže ako ima nekih zamerki. Drugarica je pažljivo pročitala rukopis i uz par sitnih ispravki, reče da je priča odlična i da može da šalje nekom izdavaču.
Tu je nastao novi problem. Kome se obratiti? Da li će se njima svideti priča?
Rešila je da pošalje pa kako bude. Ako je ne budu prvi prihvatili, slaće dalje.
Čekala je par meseci a onda je dobila odgovor da nije dovoljno dobra priča da bi je oni objavili. Bila je razočarana. Drugarica je hrabrila da nastavi i pošalje rukopis drugoj kući. Opet čekanje, nestrpljenje i napokon odgovor.
Ovoga puta pozitivan. Bila je presrećna. Čitala ga je više puta a onda ga prosledila drugarici, plašeći se da ona nije dobro pročitala.
To veče proslavile su dobru vest u gradu, u njihovom omiljenom kafiću.
Kada je knjiga objavljena njenoj sreći nije bilo kraja. Krenule su promocije, sajam i malo po malo postizala je sve bolju prodaju.
Onda je rešila da započne novi roman. Sada opuštenije, uživala je u smišljaju likova i radnje romana.
Imala je sve više posla oko knjiga i bilo je teško uskladiti to sa poslom koji je godinama radila.
Pošto inače nije morala da radi, finansijski je bila dobro osigurana, rešila je da napusti posao i posveti se samo pisanju.
Kupila je sebi kućicu na moru i opremila je onako kako je uvek zamišljala. Imala je par soba a jednu od njih je preuredila u biblioteku i ujedno svoju radnu sobu.
Drugarica bi dolazila leti i ostajala po mesec dana. Tada bi njih dve uživale u moru, svežem vazduhu i u ćaskanju o knjigama i tamošnjim momcima.
Jasmina je predložila drugarici da se preseli kod nje i da se, posle dužeg vremena, i ona vrati pisanju.
Ona je rado prihvatila.
Jasmina je izdavala romane i uživala u pismima svojih čitaoca. A, u poslednje vreme, misli su joj često lutale ka preplanulom dečku, koji je živeo nedaleko od nje.
Ubrzo i drugarica je objavila svoj prvi roman.
I tako su dve dame nastavile da žive u svojim snovima.
T.S.