Nepoznate oči

„Vaš račun iznosi 1275 din“
Reče žena za kasom.
Sara otvori novčanik i uze karticu. Pružajući karticu pogled joj ode do kupca koji je stajao iza nje. Nepoznate oči izazvaše čudan nemir u njoj, ruka joj zadrhti i ispusti karticu.
„Izvinite“ Pribra se i dade ženi karticu. Nespretno spakova kupljene namirnice i krenu ka izlazu. Pre nego što je izašla pogleda još jednom nepoznate oči i izađe na ulicu.
„Bože, kako može jedan pogled toliko da me uznemiri?!“
Morala je priznati da je vlasnik tih lepih očiju veoma zgodan. Istog momenta zažali što nije imala priliku da ga upozna. Verovatno ga više nikad neće videti.
Sutradan je ustala jako rano. Ne zato što je to želela, već što je iz komšiluka dolazila neka buka.
Zna da je tu živela jedna baka, koja već mesecima nije bila kod kuće. Čula je od komšinice Mire da je baka u bolnici. Možda njena deca žele da joj srede stan pre nego što dođe. Pomisli ona.
Obukla je svoju omiljenu trenerku i krenula u džoging. Kad je već rano ustala da kvalitetno iskoristi jutro.
„Dobro jutro, Miro! I ti si poranila? Sigurno je i tebe probudila ova buka?“
„A ne, ja uvek rano ustajem.“ Reče Mira.
„Šta se dešava u baka Nadinom stanu? Šta to rade?“ Upita Sara komšinicu.
„Da li se vraća iz bolnice?“
„Ne, baka Nada je umrla. Njen unuk renovira stan, hoće da se doseli tu.“ Odgovori Mira.
„O, nisam znala da je umrla. Baš mi je žao.“
Buka je trajala danima. A onda, odjednom je utihnila. Da bi za koji dan videla ljude kako unose stvari.
„Dobro je, valjda ću sad imati mira.“ Pomisli Sara kad je kretala na posao.
Tog dana je imala puno posla i kući je došla veoma kasno.
Istuširala se, pojela nešto lagano i legla. Uzela je knjigu ali već posle druge strane joj se prispavalo. Odloži knjigu i zaspa.
Nakon nekog vremena iz sna je trže glasna muzika.
„Oh ne! Ludnica se nastavlja.“
Besna ustade i u spavaćici, raščupana, pozvoni na vrata novog komšije.
Vrata se otvore a ona zaboravi sve što je želela da kaže kad ugleda one divne, nepoznate oči……
„Dobro veče, komšinice!“ Pozdravi je, gledajući je sa zanimanjem.
Zbunjena poče nešto da muca.
„Dobro veče… probudila me je muzika…a  jako sam umorna…“
„Izvinite, ja sam se malo zaneo. Ceo dan sam sređivao stan, montirao nameštaj i hteo sam malo da se opustim. Uopšte nisam gledao na sat.
Hoćete li ući na jedno piće? Pijaće i Vama.“ Zavodljivo se nasmeja a Sara, kao hipnotisana klimu glavom i uđe unutra.
„Ja sam Dejan, Vaš novi komšija. Nadam se da ova moja nepažnja neće nas učiniti neprijateljima?“
Gledao je zanosno, predivnim zelenim očima, očekujući odgovor.
„Verujem da neće.“ Prihvati Sara zavodljiv razgovor.
„Ja sam Sara, Vaša prva komšinica.“ Nasmejaše se oboje njenom teatralnom predstavljanju.
Dejan ode do bara da  sipa piće a ona tad primeti da je u spavaćici koja doseže tek do pola butina. Tanka, blago prozirna, sa tankim bretelama otkrivala je njena lepa ramena i odavala zavodljive linije tela.
„Uh, ja sam potpuno zaboravila kako sam obučena. Idem da obučem nešto pristojnije.“ Krenu da ustaje a Dejan je zaustavi rečima:
„Meni ne smeta. Uzmite ovaj moj džemper pa ogrnite, ako će Vam tako biti prijatnije.“
Ćutke prihvati džemper i ogrnu se njime. Oseti prijatan miris njegovog parfema i zadrhta.
„Da li Vam je hladno? Mogu da uključim klimu.“
„Ma ne, gde da bude hladno u ovo doba godine, samo sam malo neispavana. Piće će me zagrejati.“ Nasmeja se i pruži ruku da prihvati čašu.
Sedeli su dugo, ne znajući koliko sati je već prošlo.
„Mislim da je vreme da krenem. I Vama i meni treba odmor.“
Isprati je do vrata.
„Hvala za prijatno društvo, komšinice! I, mislim da ne moramo da persiramo jedan drugom. Laku noć!“
Namignu joj a ona se nasmeja i klimu glavom.
„Slažem se.“ Uđe u stan i zatvori vrata. Tad oseti njegov miris i shvati da mu nije vratila džemper.
Te noći je malo spavala. Dugo je mislila na njega i tek pred zoru je zaspala.
Rano je ustala, obukla lepu roze haljinu sa motivima cveća, pažljivo se našminkala a onda je nestrpljivo čekala da bude bar 9h pa da ode da mu vrati džemper. Verovatno još spava, ipak su sinoć dugo ostali budni.
Oko 9:15 zacvrkuta zvono na njegovim vratima.
Sanjiv, raščupane kose, samo u donjem delu trenerke, otvori vrata.
„O, dobro jutro, komšinice! Sada je malo obrnuta situacija, ja sam skoro go a ti si… veoma lepa, sređena…“
Gledao je čežnjivo sanjivim očima.
„Izvini ako te budim, zaboravila sam da ti vratim džemper…“ Reče ona zbunjeno.
„Nema problema. Uđi da popijemo kaficu!“ Pozva je Dejan.
„Izvini ali žurim na posao. Može li posle podne kafa kod mene?“
„Naravno, može oko 17h?“
„Odgovara, vidimo se!“
Vraćajući se s posla kupila je par kolačića u poslastičarnici.
Čim je ušla u stan, istuširala se i ubukla usku teget majicu i svetlo plavi šorts.
Tačno u 17h zazvonilo je zvono na njenim vratima.
Otvorila je i dah joj zastade kad ga ugleda.
Svetlo braon majica i krem pantalone odlično su stajale na njegovom zgodnom telu. Šarmantan osmeh, zavodljiv pogled i predivne usne totalno su je blokirale.
„Da li ćemo piti kafu na pragu ili mogu da uđem?“
„O izvini, izvoli uđi!“
Pocrvene shvativši kako se zablenula u njega, kao neka klinka.
„Izvoli sedi! Skuvaću kafu.“
Okrete se i ode u kuhinju.
On je otprati pogledom, skenirajući je od glave do pete.
„Večeras moram da završim neki posao a sutra idem na ovu našu gradsku plažu, da li bi pošla sa mnom?“
„Može. Nedelja je, nemam nekih obaveza.“
Nakon popijene kafe pozdravi je uz dogovor da ujutru krenu oko 8h.
Kao po dogovoru, ujutru izađoše u isto vreme, oko 7:55.
„Dobro jutro!“ Rekoše u glas i oboje se nasmejaše.
Seli su u njegov auto i za desetak minuta našli su se na plaži.
Bilo je tek par ljudi.
Pronašli su lepo mesto sa strane i postavili peškire.
Dejan je nameštao suncobran i krišom posmatrao Saru dok je skidala haljinu. Prelepe obline izmamiše mu uzdah.
Uđoše u vodu i kao po naredbi zaplivaše istovremeno. Voda je još bila hladna ali plivajući, brzo su se zagrejali.
Umorivši se, izašli su iz vode i legli na peškire.
Kada se malo osušila, Sara uze kremu za sunce da se namaže.
Gledao je njene graciozne pokrete i spremno priskočio u pomoć kada je htela leđa da namaže.
Legla je na stomak i opustila se.
Laganim pokretima prelazio joj je po vratu i leđima, lagano se spuštajući niz kičmu i u početku oprezno, prešao na butine. Pošto nije odreagovala nastavio je nežnim pokretima da je maže a ujedno i masira. Ona se sve više opuštala i uživala u njegovim dodirima. Nije joj smetalo ni sunce koje se pomerilo i sada je već uporno peklo.
Nakon dužeg vremena, ni sama ne znajući koliko je to trajalo, ustade kao da se budi iz prelepog sna. On je sedeo kraj nje i posmatrao je.
Ostali su do nekih 16h a onda su rešili da krenu kući.
Par minuta su stajali svako ispred svojih vrata gledajući se ćutke a onda ona prva progovori.
„Hoćeš li kod mene na hladnu limunadu?“
Čekajući poziv, spremno prihvati predlog.
Ušla je u kuhinju i uzela limun i bokal. Nije čula korake već je samo osetila poljubac na svom vratu.
Ostavila je sve i okrenula se.
Uzvratila mu je poljubac a onda više niko nije razmišljao o limunadi.
Uzeo je u naručje i odneo do kreveta. Nežnim poljupcima lečio je njenu preplanulu kožu.
Tako su dočekali veče.
„Izvini, moraću da odputujem na dva dana zbog posla, a kad se vratim onda sam samo tvoj.“ Spustio je nežan poljubac na njene usne.
Ujutru je otišao na put.
Sara se spremala za posao pevušeći. Predivno se osećala i tražila je bilo koju zanimaciju samo da joj što pre prođe vreme do njegovog povratka.
Sutradan uveče rešila je da napravi kolače i da ga time iznenadi kad dođe.
Radila je u kuhinji kad je čula zvono na njegovim vratima.
Pošto se zvono ponavljalo, rešila je da izađe.
Otvorivši vrata spazi zgodnu plavušu u crnoj uskoj haljini i visokim potpeticama.
„Dobro veče! Dejan nije tu, na putu je.“
Plavuša je drsko odmeri i upita :
„A ti si njegova sekretarica?“
Sara smiri bes u sebi i mirno joj odgovori :
„Ne, ja sam… njegova komšinica. A ko si ti?“
„Ja sam njegova verenica. Znam da treba da se vrati večeras i zato sam došla.“
Odgovori drsko i okrete joj leđa.
Sari kao da se zgrada srušila na glavu. Ućuta i uđe u stan. Naslonjena na vrata pokušavala je da dođe do vazduha.
Dugo je bila naslonjena na vrata, pokušavajući da dođe do vazduha. Srce joj je ludački udaralo. „Zašto? Zašto je prećutao to?…“
Baš kad je mislila da je našla osobu koja joj u svemu odgovara, naišao je neočekivani problem.
Nakon dužeg vremena pribrala se i počela munjevito da razmišlja.
„Da li da ga pozovem? Ne, ne nikako! Ne postoji dobro objašnjenje koje bih mogla da dobijem…. Šta da radim? Poludeću…“
Šetala je nervozno po stanu ne znajući koja odluka bi sad bila najispravnija. Da li da ga pozove ili da ga izbegava?!
Ali, kako da ga ignoriše, pa njegova vrata su odmah do njenih!
“ Možda je najbolje da odem negde. Na desetak dana… Valjda ću se do tad smiriti.“
Plašila se da će u ovakvom stanju uspeti da je prevari nekim glupim objašnjenjem a to nije smela sebi da dopusti.
„Da, otići ću negde i to već ovog momenta!“
Uzela je kofer i počela da ubacuje stvari bez razmišljanja šta joj je zaista potrebno.
Već nakon pola sata bila je u svom autu kojim se uputila van grada. Tek kad je izašla iz svog rodnog mesta počela je da razmišlja kuda bi otišla.
Tara joj se učini kao dobar izbor. Tu je često odlazila i zna ljude kod kojih će sigurno naći smeštaj čim stigne. Ipak ih je pozvala iz auta da vidi da li imaju praznu sobu.
„Naravno, Saro! Za tebe uvek mora biti slobodna soba.“
Rekla joj je veselo gazdarica Zora.
Čim je ušla ostavila je stvari i otišla pod tuš. Dugo je ostala pod toplom vodom koja je uspela malo da je opusti. Kada se vratila u sobu čekala je boca crnog vina. Domaćini su znali šta ona voli i želeli su da joj na taj način požele dobrodošlicu.
„Upravo to je ono što mi treba.“ Nasmeja se Sara, sad već smirenija.
Sipala je vino i pustila muziku na telefonu. Zvuci violine uvek su je smirivali.
Nakon par čaša vina zaspala je čvrstim snom.
Jutro je vratilo bol koju je vino vešto prikrilo.
Rešila je da ne razmišlja sad o tome već da ode u šetnju i nadiše se svežeg vazduza.
Isključila je telefon i izašla iz sobe.
Pozdravila je veselu domaćicu i ljubazno joj se zahvalila što su je primili i za odlično vino. Odbila je doručak i krenula poznatim stazicama.
Mislili su joj se mešale, od lepih zbog divnog okruženja do onih bolnih zbog Dejana.
Veći dan je provela u šetnji. Jela je usput i uveče je došla premorena u sobu.
Istuširala se i legla. Uključila je telefon kako bi ponovo uživala u smirijućim tonovima violine ali on je zapištao više puta dajući obaveštenje o propuštenom pozivima i porukama.
Dejan je zvao nekoliko puta i slao poruke. Ugasila je telefon i legla da spava.
Dani su joj bili manje – više isti. Samo su bili češći propušteni pozivi i poruke pune brige.
Nije znao šta se dešava, gde je nestala.
Desetog jutra spakovala je stvari, pozdravila se sa svojim ljubaznim domaćinima i krenula kući.
Znala je da će ga sresti i pokušavala je sebe da pripremi za taj susret.
Ušla je u zgradu pozdravljajući komšiju Mileta sa prvog sprata. Za njom je ušao poštar ali nije obraćala pažnju na njega.
Samo što je spustila kofer na pod u hodniku svog stana zvono na vratima se oglasi.
Setila se poštara, sigurno joj nosi neku preporučenu pošiljku.
Nevoljno otvori vrata.
Skameni se kad ugleda Dejana.
„Saro, stigla si!“ Izusti uz dubok uzdah i krenu da je zagrli. Ona se udalji dva koraka unazad.
Pogleda je iznenađeno.
„Šta se dešava? Da li imamo neki problem?“
„Ja ne, ti imaš problem.“
„Ja? Kakav? Hoćeš li da mi objasniš o čemu se radi?“ Sad već nervozno upita on.
„Problem je u tome što si prećutao da imaš verenicu.“
Tuga nadvlada bes i ona ga pogleda tužnim očima očekujući odgovor.
„Verenica? A, Viktorija. O Bože kako se nisam setio toga.“
Nasmeja se on sa olakšanjem.
„Mila moja, ona mi nije verenica već dve godine, ustvari, nije to nikad  ni bila. “ Nasmeja se on.
„Grešaka je moja što ti nisam rekao da imam „vernicu“, bolesnu lujku koja me juri i pravi probleme već dve godine.
Mogu li da uđem i ispričam ti svoju dosadnu priču ili moram to ovde, na pragu, da uradim? „
Sara se ćutke pomeri i rukom mu dade znak da uđe.
Skuvala je kafu i čekala da čuje priču.
“ Jedno veče sam bio na žurci kod svog najboljeg druga. Atmosfera je bila odlična. Opustio sam se i dosta popio. Ona se sve vreme vrtela oko mene. Bila je zavodljiva i, u tom momentu, neodoljiva. Jutro smo dočekali zajedno. U tom ludilu sam je čak i zaprosio.
Sutradan, kad sam se otreznio, shvatio sam kakvu glupost sam napravio. Pokušao sam da joj objasnim ali nije vredelo. Tu grešku još uvek plaćam. Ne mogu da je se rešim.
Jeste glupa priča ali je istinita. Izvini što ti to nisam ranije rekao. Poštedeo bih i tebe i sebe ogromnog bola. „
Suze olakšanja pokvasiše joj lice. On raširi ruke i pozva je u zagrljaj.
Zagrljeni dočekaše jutro trudeći se da nadoknade propušteno.
T. S.

Plava vila

Danilo je danima sedeo ispred praznog platna. Par puta je pokušavao da naslika nešto ali ubrzo bi odustao od toga.
Sedeo je satima na terasi zagledan u mirno more. Uvek mu je taj prizor donosio inspiraciju, ali sada ne.

Jedno veče je kasno legao, vidno iscrpljen od razmišljanja. Iako je bio predivan, topao dan, predveče je počeo jak vetar da duva.
Balkonska vrata ostala su mu otvorena. Vetar je nosio zavesu sve do plafona. Vrata su se lupkla ali nije imao snage da ustane i zatvori ih. Odjednom je sve utihnulo. Opustio se i utonuo u još dublji san.
Lagani povetarac milivao mu je lice. Promeškoljio se i nastavio da spava. Nežan glas dolazio je sa mora, kao da ga neko doziva. Istog trena se razbudio slušajući odakle dopire glas.
‘Danilo…. Daaniilooo…
Talasi su preklapali meoličan glas.
Ustao je i otišao do prozora ali video je samo more i poznatu peščanu plažu. Vratio se u krevet misleći da je sanjao.
Brzo je utonuo u san.
…. Devojka sa dugom, plavom kosom u svetlo plavoj haljini koja je lepršala oko njenog tela, prišla mu je i nežno ga  pomilovala po licu. Jedva čujnim glasomm nešto mu je govorila. Mamila ga je plešući nečujno ispred njega.
Bila je tako lepa, tako nestvarna. Pružio je ruke ka njoj… Ali  nije mogao da je dohvati…
Sunčevi zraci probijali su se kroz zavesu, milujući mu lice.
Protegli se zadovoljno sa smeškom na usnama i ustade hitro kao da se dobro naspavao.
Stavi džezvu sa vodom za kafu na šporet i poče da postavlja novo platno.
Ruka je pravila brze, spretne pokrete, kao da joj neko diktira šta da slika.
Nesvesan još uvek svoje ideje nacrtao je blagu skicu ženskog tela. Plavi tonovi osvajali su platno. Slikao je satima. Ne primećujući ništa u okolini, sem predivnog mirisa mora, slikao je svoju najbolju sliku.
Noćima su se nastavljali slični snovi a slike su se nizale jedna za drugom, svaka različita a opet sa istom vilom.
Nakon mesec dana izašao je iz kuće i otišao na plažu. Dugo je plivao želeći da nadoknadi propušteno uživanje u moru.
Umoran od plivanja izađe iz vode i leže na topao pesak.
Sunce je grejalo njegovo telo pružajući mu prijatan odmor.
Nečije prisustvo trže ga iz uživanja. Otvori oči, zaklanjajući ih rukom od sunca. Tanana tkanina milovala je njegovo preplanulo telo. Podiže se prvo na lakat a onda naglo ustade.
Zanosan osmeh predivnog bića pred njim totalno ga je zbunio. Da li opet sanja?
Vila u plavoj haljini stajala je ispred njega, smeškajući mu se.
Nije znao šta da kaže. Plašio se da joj priđe da ne nestane ponovo. Ona se okrete i krene niz obalu dozivajući ga. Kao omađijan krenuo je za njom. Počela je da trči, smešeći se izazivala ga je. Potrčao je i on prihvatajući igru.
U jednom momentu uhvati je za ruku i privuče sebe. Gledao je neko vreme njeno nestvarno lice a onda spusti poljubac na nežne usne. Ona ga zagrli i uzvrati poljubac.
Tanana, plava tkanina viorila se na vetru. Bačenu na pesak, more povuče ka sebi dok je nije skroz uzelo sebi.
Njihova tela na pesku ostaviše trag.
Već je bila noć kad se probudio, ležeći go na pesku.
Okrete se tražeći svoju vilu. Ali nije je bilo. Spazi samo plavu traku od tanke tkanine koju je imala u kosi. Uze je i prinese usnama.
Umoran ali presrećan uputi se ka kući. Leže u krevet i utonu u san želeći da ponovo vidi svoju plavu vilu.
T. S.

Kutija uspomena

Oporavak posle saobraćajne nesreće dugo je trajao. Maša je prve korake, uz pomoć medicinske sestre, napravila nakon par meseci.
Svakodnevno je ustajala i vremenom, polako, vraćala se u normalno stanje.
Kad je stigla kući suze su joj same potekle niz lice. Toplina doma ulivala joj je sigurnost iako je znala da od sada mora sama kroz život.
Lekari su joj saopštili, čim joj se stanje malo stabilizovalo, da su joj roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći u kojoj je i ona zadobila teške povrede.
Išla je po kući pokušavajući da se seti života pre udesa. Kao da joj je neko glumicom izbrisao sećanje, postojala su samo neka čudna osećanja nedostajanja nekih ljudi i ništa više.
Dobro, sigurno će se to vremenom promeniti, pomislila je.
Prolazili su dani a niko je nije zvao, sem psihologa iz bolnice.
„Da li sam toliko bila loša da nemam prijatelje kojima bi bilo  drago što sam se oporavila?“
Pitala se Maša ali odgovor nije nalazila.
Rešila je da pregleda stvari po kući, verujući da će joj oni pomoći da se nečega seti. Krenula je od svoje sobe.
Orman sa lepo složenim stvarima bio je pun. Elegantne cipele na dnu ormana i dve – tri torbe.
Pored je bila polica sa knjigama, uredno složenim. Pisaći sto i krevet. To je bilo sve.
Pogledala je ispod kreveta i ugledala roze kutiju. Izvukla je, očistila od prašine i otvorila.
Nekoliko slika i jedan rokovnik sa koricama od braon kože.
Na slikama ona iz mlađih dana i neki dečko. Zagrljeni.
Gledala je dugo nadajući se da će se bar nečega setiti, ali ne.
Na poleđini slike pisalo je :
„Maši, s ljubavlju
Dejan
P. S.
Jednog dana biće nam zabavno da gledamo prvu sliku ispred naše  kućice.
Volim te!“
Tada se zagledala u kuću iza njih. Bila je to mala kuća sa crvenom fasadnom ciglom, ispred je imala trem celom dužinom kuće i baštenski sto i stolice na njemu. Veoma skromno, čak i siromašno.
Iza kuće videla se zgrada na kojoj je pisalo Biblioteka.
Eto nekog traga, pomisli ona. Isto veče je pročitala dnevnik koji je govorio o njihovoj velikoj ljubavi.
Već narednog jutra izašla je iz kuće i krenula u potragu za tom kućom.
Ali, kako nije mogla da se seti gde je biblioteka, upitala je prolaznike.
Ubrzo se našla na traženom mestu. Išla je oko zgrade tražeći natpis. Kad je skrenula iza ugla ugledala je malenu kuću sa slike.
Drugačije okrečenu ali ništa drugo nije menjano na njoj.
Izdaleka je posmatrala i primetila čitulju na kapiji.
Prišla je, pazeći da je niko ne vidi.
Na papiru je bila slika mlade žene. Ožalošćeni : suprug Dejan i ćerka Maša.
Trže se pročitavši to. „Znači oženio se drugom ženom i ima ćerku kojoj je dao moje ime. Ali zašto mi nismo ostali zajedno. Na slici izgledamo tako srećno.“
Čuvši da neko otključava vrata, okrete se i stade iza jednog žbuna.
Iz kuće izađe mlađi čovek držeći za ruku devojčicu od 2-3 godine.
Maša prepozna dečka sa slike. Neka čudna osećanja je obuzeše. Tako je lep, pomisli ona.
Danima je dolazila ispred kuće i posmatrala ih. Uvek bi osećala neku toplinu oko srca, kad bi ga videla.
Jednom se saplela i pala, dok je stajala u svom skrovištu.
Dejan se okrete i ugleda je.
Lice mu se ozari i on joj priđe.
„Mašo, šta radiš tu?“
Ona mu ispriča sve i upita ga za njih dvoje.
„Da, bili smo jako srećni. Sve dok se nije pojavio Zoran i nudio ti“ kule i gradove „. Pomutio ti je i pamet i srce i… ostavila si me udavši se za njega. Čekao sam te dugo…. ali shvatio sam da se nećeš vratiti. Oženio sam se i dobio ćerku. Dao joj ime po tebi. Onda sam čuo da si se razvela i vratila kod roditelja. Hteo sam da te potražim ali nisam mogao da ostavim ženu koja je bila divna prema meni a kamoli dete. A i bojao sam se da me nećeš ni pogledati. „
Završio je Dejan priču i tužno spustio glavu.
“ Izvini zbog bola koji sam ti nanela. Ne sećam se šta smo tačno imali ali osećam da je bilo nešto veoma jako. Volela bih da te posećujem, ako ti ne smeta a i da upoznam svoju imenjakinju „
“ Naravno, biće mi izuzetno drago. I meni i Maši je potreban neko kao ti. Izvoli, dobrodošla si u našem domu.“
Maša ga uhvati za ruku i zajedno krenuše ka kući koja je trebala a možda će i biti njihova.“
T. S.

Knjiga


Lep, sunčan dan bio je idealan za Sarin i Tarin nedeljni ritual – odlazak na stari buvljak.
Obukle su lagane haljine i šešire u istim bojama.
Uživale su nedeljom da šetaju buvljakom. Uvek bi pronašle neku zanimljivu sitnicu.
Išle bi laganim korakom od prodavca do prodavca i pažljivo razgledale robu.
Sara bi se najviše zadržavala kod knjiga. Vremenom i Tara je zavolela čitanje kraj nje.
Čitala naslove i kratak sadržaj romana kad joj pogled zastade na knjizi sa predivnom naslovnim stranom na kojoj je bila stara kuća od crvenih cigala, obrasla bršljanom i oivičena raznobojnim cvećem. Uze knjigu i pročita kratak sadržaj. Odmah je znala da će joj se svideti i kupila je.
Nastavile su šetnju po buvljaku dok ih sunce nije umorilo. Sele su u obližnji kafić da popiju kafu i hladnu limunadu.
Tara je vrtela u rukama knjigu koju je Sara kupila.
„Zvuči zanimljivo. Kad pročitaš uzeću ja da je pročitam.“ Reče Tara.
Sedele su još neko vreme a onda su krenule kućama svojim.
Sara, čim je ušla u stan, otišla je u kupatilo i istuširala se mlakom vodom.
Sipala je sebi sok od narandže i sele u fotelju sa namerom da čita knjigu koju je kupila.
Priča je začas zavladala njenim umom. Više nije bila u svom stanu.
Čitala je sa sve većim interesovanjem. Još veću 9pažnju joj je privuklo kada je pročitala da se radnja odvija u njenom gradu, gde se čak pominjala i ulica i broj.
Vrlo lako našla se na mestu glavne junakinje i osećala je privlačnost ka momku koji se pominje u knjizi.
Zaluđena radnjom romanom i jakom emocijom koju je osetila rešila je da ode do te kuće.
Pozvala je Taru i saopštila joj popodnevni plan.
„Da idemo da obilazimo nečiju kuću? Šta ako tamo živi neko? Mislim da to nije baš sjajna ideja…. Dobro, dobro… Uf ti kad nešto naumiš niko te ne može zaustaviti.“ Rekla je Tara kao ljutito.
Volela je jako Saru i bila je spremna na svaku njenu ludoriju. Dobro, možda ne baš svaku. Nekad je uspela da je odgovori od neke glupe ideje. Što se tiče ove, ok, otići će tamo i kad vidi da živi neko odvratiće je od njene zamisli da uđu unutra. Tako je bar mislila.
Sara je obukla crvenu lepršavu haljinu, crni šešir i iste takve baletanke. Potrudila se da izgleda kao devojka iz knjige.
Za sat vremena bile su ispred te kuće.
Oronula, sa zatvorenim šalonima, odavala je utisak napuštene kuće. Sarino uzbuđenje je sve više raslo.
Tara je posmatrala sa strane i znala je da moraju da uđu, povratka nema.
Sara uhvati kvaku ulaznih, starih vrata i gurnu ih. Ona se otvoriše uz škripu, poželeći im dobrodošlicu na taj način.
U kući nije bilo nameštaja. Čak su i zidovi bili jako loši, pod prljav i izlomljen. Vetar je svirao valcer probijajući se kroz mnogobrojne rupe.
Tari nije bilo svejedno, što je Sara i primetila.
„Izađi ti napolje. Malo ću samo da pogledam pa dolazim.“
Tara je odmah prihvatila predlog.
Sara, bez i malo straha, nastavila je razgledanje kuće.
Neki delovi su joj bili poznati jer su odlično opisani u knjizi.
Na tren mogla je da vidi i Marka, glavnog junaka iz knjige.
Išla je iz sobe u sobu, razgledajući. Na tenunak bi joj se učinilo da vidi ispisano poglavlje na zidu. Stresla bi se.
Čula je Taru kako je doziva..
Razočarana što je naišla samo na ruševine, izađe iz kuće.
Malo su prošetale ne pričajući ni o čemu, svaka udubljena u svoje misli.
Kući je stigla kasno. Brzo se spremila za krevet i uzela knjigu.
Iako je završila sa čitanjem, sve vreme je listala i mislila kako je to pisano po istinitom događaju.
Odločžila je knjigu i zaspala.
…. „Draga Saro, ne odustaj, pronađi me!“
Mark“….
Skoči u krevetu i istog momenta se razbudi. Obuče farmerke i majicu i izađe na ulicu.
Išla je ulicom kao nošena nekom silom. Malo ljudi je bilo na ulici ali nijeih ni primećivala.
Zastade na jednom uglu i zamisli se.
Nešto je vuklo da krene desno.
Ušla je u neki park sa mnogo prelepog cveća.
Park je bio prazan. Već je razmišljala da ode kad je videla neku osobu na klupi.
Prišla je i videla Marka. Bila je presrećna neznajići da li sanja ili ne.
Kad je prišla on podiže glavu. Pozdravi je i pruži joj ruku.
„Došla si. Čekao sam te.“
Ustade i poljubi je.
T. S.

Datum

„Datum dokumenta“ pisalo je na monitoru. Danijela ukuca 24.02.2040.
„O Bože, stalno umesto 2020 kucam 2040. Ne znam šta mi je?!“ Požalila se koleginici.
Zamišljeno gleda u monitor. To je za 20 godina, tada će imati 63 godine. Strašno! Tako malo vremena a puno planova, želja.
…. Alarm uporno pišti stvarajući nervozu. Danijela ustaje sa bolom u leđima i pokušava da se razgiba, misleći kako je loše spavala?
Tromim korakom ulazi u kupatilo. Prilazi lavabou, pušta hladnu vodu i umiva se. Podiže glavu i vrisne. Iz ogledala je posmatrao čudan lik starije žene. Bilo je među njima dosta sličnosti.
Primiri se i dobro pogleda  lik u ogledalu.
Rukom dodirne lice i oseti bore pod prstima. Oči zasuziše a ruka zadrhta. Lik u ogledalu pogleda je tužnim očima. Tad shvati da je to ona.
Obrisa lice i izađe iz kupatila.
Okretala se po stanu tražeći muža i decu ali, bila je sama.
Telefon na stolu zapišta. SMS poruka.
Pokuša da pročita ali shvati da ne vidi dobro. Pogled joj odluta do stola na kojem su stajale naočare. Stavi ih na vrh nosa i poče da čita :
„Mama, postao sam tata!!!! Dolazim uskoro po tebe pa idemo zajedno u bolnicu da vidiš svog unuka!“ Na kraju rečenice veseo smajlić.
Njen mlađi sin postao je tata. A gde je stariji? Šta se dešava sa njim.
Uze telefon i poče da traži njegovo ime u imeniku. Nakon par zvona javi se muški glas.
“ Zdravo mama, evo upravo sam izašao iz aviona. Malo je kasnio. Doći ću pravo  u bolnicu. Nikola mi je javio da se Sandra već porodila. Čim mi je javio da je otišla u bolnicu odmah sam krenuo iz Nemačke. Vidimo se tamo.“
Osećaj sreće mešao se sa zbunjenošću. Uskoro će videti svoje dečake a i unuka. Ali nikako se ne seća prethodnih dvadesetak godina. Valjda će se setiti svega kad ih vidi.
Seti se, mogla bi da obavesti mamu i brata da je postala baka.
Tražila je bratov broj u imeniku i pozvala ga.
„Zdravo Zoki, postala sam baka! Uskoro dolazi Đorđe po mene i idem da vidim svog unuka. Dođi i ti ako možeš.
Daj mi mamu da i njoj kažem!“
Glas sa druge strane je zaćutao a onda obazrivo počeo da priča.
„Ali seko, znaš da je mama umrla pre dve godine?!“
Bio je tužan zbog sestrinog stanja a najteže mu je upravo to padalo što u tim momentima nije se sećala da je majka umrla. Svaki put je pitala za nju i htela je da je vidi.
„Da, znam… malo sam se zbunila. A da li je kod tebe moj Milan? Od kad sam se probudila nisam ga videla u kući.“
„Nije kod mene. On te je ostavio pre pet godina…“
Danijela nešto tiho promrmlja i  prekide vezu.
Nakon pola sata Đorđe je veseo stajao na vratima.
Danijela ga zagrli i poljubi.
„Čestitam sine, neka je živ i zdrav!“ S ponosom je posmatrala svog „malog“ sina.
U bolnici su bili već neki ljudi i čestitali su rođenje deteta.
Danijela nije prepoznala sve ljude i oni su je zbog toga čudno gledali iako su znali za njeno stanje.
Tog momenta babica je izašla držeći u rukama malog anđela.
Đorđe i Danijela su prišli da ga vide.
Maleno, usnilo lice pravilo je slatke pokrete lica kao da ih pozdravlja, da im se smeje.
Oboje pustiše suze i zagrliše se….
„Danijela, Danijela… Da li si dobro?“
Koleginica, koja je sedela preko puta nje, dozivala je.
Ona se trže kao iz sna.
„Molim? A da, dobro sam… Nešto su mi misli odlutale… Izvini.
Pogleda u monitor i ispravi datum. 24.02.2020. Enter.
T. S.

Prošli dani

Zvuk njenih visokih potpetica odzvanjao je skoro već praznom ulicom. Crne čizme od prevrnute kože pokrivale su njene lepo izvajane listove na nogama do kolena. Tanke čarape otkrivale su zgodne butine, većim delom nepokrivene jer je suknja, koja je ocrtavala liniju njenih kukova, prekrila samo pola butina.
Tanana košuljica bila je prekrivena crnim kapitićem. Duga plava kosa ravno je padala preko ramena.
Stisnula je torbicu uz sebe, kao da će ona nadoknadiiti nepostojanje toplije odeće.
Brzim korakom začas je stigla od svoje kuće do ćoška. Znala je da će je tu čekati.
Temperatura je bila veoma niska, čak u minusu ali neka vatra u njoj je buknula kad ga je videla.
Izašao je iz kola i naslonjen na haubu automobila čekao je. Njegov zavodljiv osmeh učinio je da joj srce zakuca jače. Kad mu je prišla, ispravio se, uhvatio je za ruku i poljubio.
Zatim su otišli do vrata suvozača, koja joj je otvorio i sačekao da uđe a potom ih zatvorio.
U automobilu je bilo toplo. Seo je na vozačevo mesto i okrenuo ključ u bravi. Skoro nečujno auto je krenuo.
Nije je pitao kuda želi da idu, već je  to dobro znao.
Picerija u gradu uvek je imala separe za njih dvoje.
Seli su jedan nasuprot drugom i držeći se za ruke razgovarali pogledima.
Tako dobro su znali jedan drugog da im je malo reči bilo potrebno da se sporazumeju.
Sve je bilo baš kao u bajci. Ljudi u gradu su ih znali i nasmejanim pogledom ih pozdravljali.
Sada, šetala je sama. Prolazeći pored picerije  ugledala je drugi mladi par u njihovom separeu.
Zastala je posmatrajući ih i setila se dana provedenih tu sa njim.
Noć je već odavno prekrila ulicu tako da je neometano mogla da ih gleda kroz prozor a da je oni ne vide.
Topla suza skliznula je niz hladan obraz. Iz razmišljanja je teže devojčica sanjivog glasa.
„Tata, hladno mi je i spava mi se.“
„Evo, ljubavi, stižemo kući. Tamo te čeka tvoj topao krevet.“
Od poznatog glasa ona zadrhta.
Bio je to on sa svojom ćerkom.
Nežan osmeh prekri joj uplakano lice.
Obrisa suze rukom, podiže kragnu kaputa i sporim, teškim korakom nastavi dalje.
T. S.