Plava vila

Danilo je danima sedeo ispred praznog platna. Par puta je pokušavao da naslika nešto ali ubrzo bi odustao od toga.
Sedeo je satima na terasi zagledan u mirno more. Uvek mu je taj prizor donosio inspiraciju, ali sada ne.

Jedno veče je kasno legao, vidno iscrpljen od razmišljanja. Iako je bio predivan, topao dan, predveče je počeo jak vetar da duva.
Balkonska vrata ostala su mu otvorena. Vetar je nosio zavesu sve do plafona. Vrata su se lupkla ali nije imao snage da ustane i zatvori ih. Odjednom je sve utihnulo. Opustio se i utonuo u još dublji san.
Lagani povetarac milivao mu je lice. Promeškoljio se i nastavio da spava. Nežan glas dolazio je sa mora, kao da ga neko doziva. Istog trena se razbudio slušajući odakle dopire glas.
‘Danilo…. Daaniilooo…
Talasi su preklapali meoličan glas.
Ustao je i otišao do prozora ali video je samo more i poznatu peščanu plažu. Vratio se u krevet misleći da je sanjao.
Brzo je utonuo u san.
…. Devojka sa dugom, plavom kosom u svetlo plavoj haljini koja je lepršala oko njenog tela, prišla mu je i nežno ga  pomilovala po licu. Jedva čujnim glasomm nešto mu je govorila. Mamila ga je plešući nečujno ispred njega.
Bila je tako lepa, tako nestvarna. Pružio je ruke ka njoj… Ali  nije mogao da je dohvati…
Sunčevi zraci probijali su se kroz zavesu, milujući mu lice.
Protegli se zadovoljno sa smeškom na usnama i ustade hitro kao da se dobro naspavao.
Stavi džezvu sa vodom za kafu na šporet i poče da postavlja novo platno.
Ruka je pravila brze, spretne pokrete, kao da joj neko diktira šta da slika.
Nesvesan još uvek svoje ideje nacrtao je blagu skicu ženskog tela. Plavi tonovi osvajali su platno. Slikao je satima. Ne primećujući ništa u okolini, sem predivnog mirisa mora, slikao je svoju najbolju sliku.
Noćima su se nastavljali slični snovi a slike su se nizale jedna za drugom, svaka različita a opet sa istom vilom.
Nakon mesec dana izašao je iz kuće i otišao na plažu. Dugo je plivao želeći da nadoknadi propušteno uživanje u moru.
Umoran od plivanja izađe iz vode i leže na topao pesak.
Sunce je grejalo njegovo telo pružajući mu prijatan odmor.
Nečije prisustvo trže ga iz uživanja. Otvori oči, zaklanjajući ih rukom od sunca. Tanana tkanina milovala je njegovo preplanulo telo. Podiže se prvo na lakat a onda naglo ustade.
Zanosan osmeh predivnog bića pred njim totalno ga je zbunio. Da li opet sanja?
Vila u plavoj haljini stajala je ispred njega, smeškajući mu se.
Nije znao šta da kaže. Plašio se da joj priđe da ne nestane ponovo. Ona se okrete i krene niz obalu dozivajući ga. Kao omađijan krenuo je za njom. Počela je da trči, smešeći se izazivala ga je. Potrčao je i on prihvatajući igru.
U jednom momentu uhvati je za ruku i privuče sebe. Gledao je neko vreme njeno nestvarno lice a onda spusti poljubac na nežne usne. Ona ga zagrli i uzvrati poljubac.
Tanana, plava tkanina viorila se na vetru. Bačenu na pesak, more povuče ka sebi dok je nije skroz uzelo sebi.
Njihova tela na pesku ostaviše trag.
Već je bila noć kad se probudio, ležeći go na pesku.
Okrete se tražeći svoju vilu. Ali nije je bilo. Spazi samo plavu traku od tanke tkanine koju je imala u kosi. Uze je i prinese usnama.
Umoran ali presrećan uputi se ka kući. Leže u krevet i utonu u san želeći da ponovo vidi svoju plavu vilu.
T. S.

Kutija uspomena

Oporavak posle saobraćajne nesreće dugo je trajao. Maša je prve korake, uz pomoć medicinske sestre, napravila nakon par meseci.
Svakodnevno je ustajala i vremenom, polako, vraćala se u normalno stanje.
Kad je stigla kući suze su joj same potekle niz lice. Toplina doma ulivala joj je sigurnost iako je znala da od sada mora sama kroz život.
Lekari su joj saopštili, čim joj se stanje malo stabilizovalo, da su joj roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći u kojoj je i ona zadobila teške povrede.
Išla je po kući pokušavajući da se seti života pre udesa. Kao da joj je neko glumicom izbrisao sećanje, postojala su samo neka čudna osećanja nedostajanja nekih ljudi i ništa više.
Dobro, sigurno će se to vremenom promeniti, pomislila je.
Prolazili su dani a niko je nije zvao, sem psihologa iz bolnice.
„Da li sam toliko bila loša da nemam prijatelje kojima bi bilo  drago što sam se oporavila?“
Pitala se Maša ali odgovor nije nalazila.
Rešila je da pregleda stvari po kući, verujući da će joj oni pomoći da se nečega seti. Krenula je od svoje sobe.
Orman sa lepo složenim stvarima bio je pun. Elegantne cipele na dnu ormana i dve – tri torbe.
Pored je bila polica sa knjigama, uredno složenim. Pisaći sto i krevet. To je bilo sve.
Pogledala je ispod kreveta i ugledala roze kutiju. Izvukla je, očistila od prašine i otvorila.
Nekoliko slika i jedan rokovnik sa koricama od braon kože.
Na slikama ona iz mlađih dana i neki dečko. Zagrljeni.
Gledala je dugo nadajući se da će se bar nečega setiti, ali ne.
Na poleđini slike pisalo je :
„Maši, s ljubavlju
Dejan
P. S.
Jednog dana biće nam zabavno da gledamo prvu sliku ispred naše  kućice.
Volim te!“
Tada se zagledala u kuću iza njih. Bila je to mala kuća sa crvenom fasadnom ciglom, ispred je imala trem celom dužinom kuće i baštenski sto i stolice na njemu. Veoma skromno, čak i siromašno.
Iza kuće videla se zgrada na kojoj je pisalo Biblioteka.
Eto nekog traga, pomisli ona. Isto veče je pročitala dnevnik koji je govorio o njihovoj velikoj ljubavi.
Već narednog jutra izašla je iz kuće i krenula u potragu za tom kućom.
Ali, kako nije mogla da se seti gde je biblioteka, upitala je prolaznike.
Ubrzo se našla na traženom mestu. Išla je oko zgrade tražeći natpis. Kad je skrenula iza ugla ugledala je malenu kuću sa slike.
Drugačije okrečenu ali ništa drugo nije menjano na njoj.
Izdaleka je posmatrala i primetila čitulju na kapiji.
Prišla je, pazeći da je niko ne vidi.
Na papiru je bila slika mlade žene. Ožalošćeni : suprug Dejan i ćerka Maša.
Trže se pročitavši to. „Znači oženio se drugom ženom i ima ćerku kojoj je dao moje ime. Ali zašto mi nismo ostali zajedno. Na slici izgledamo tako srećno.“
Čuvši da neko otključava vrata, okrete se i stade iza jednog žbuna.
Iz kuće izađe mlađi čovek držeći za ruku devojčicu od 2-3 godine.
Maša prepozna dečka sa slike. Neka čudna osećanja je obuzeše. Tako je lep, pomisli ona.
Danima je dolazila ispred kuće i posmatrala ih. Uvek bi osećala neku toplinu oko srca, kad bi ga videla.
Jednom se saplela i pala, dok je stajala u svom skrovištu.
Dejan se okrete i ugleda je.
Lice mu se ozari i on joj priđe.
„Mašo, šta radiš tu?“
Ona mu ispriča sve i upita ga za njih dvoje.
„Da, bili smo jako srećni. Sve dok se nije pojavio Zoran i nudio ti“ kule i gradove „. Pomutio ti je i pamet i srce i… ostavila si me udavši se za njega. Čekao sam te dugo…. ali shvatio sam da se nećeš vratiti. Oženio sam se i dobio ćerku. Dao joj ime po tebi. Onda sam čuo da si se razvela i vratila kod roditelja. Hteo sam da te potražim ali nisam mogao da ostavim ženu koja je bila divna prema meni a kamoli dete. A i bojao sam se da me nećeš ni pogledati. „
Završio je Dejan priču i tužno spustio glavu.
“ Izvini zbog bola koji sam ti nanela. Ne sećam se šta smo tačno imali ali osećam da je bilo nešto veoma jako. Volela bih da te posećujem, ako ti ne smeta a i da upoznam svoju imenjakinju „
“ Naravno, biće mi izuzetno drago. I meni i Maši je potreban neko kao ti. Izvoli, dobrodošla si u našem domu.“
Maša ga uhvati za ruku i zajedno krenuše ka kući koja je trebala a možda će i biti njihova.“
T. S.