Nedelja

Napokon nedelja. Lenjo se protežem u krevetu i uzimam knjigu sa ormarića kraj kreveta. Danas se neću pomeriti odavde.
Čitam knjigu koju sam započela sinoć i polako, reč po reč, upadam u neki drugi svet.
Jašem konja po ogromnoj poljani na kojoj se oseća miris sveže pokošene trave. Veoma vešto jašem iako sam u dugoj haljini. Svež jutarnji vazduh miluje mi lice i poigrava se sa mojom kosom koja pada u loknicama do ramena. Veliki dekolte otkriva moje mlade grudi. Odjednom konj se podiže na zadnje noge, uplašen nečijom pojavom. U tren oka nađoh se na travi. Udarac glave o zemlju pomuti mi vid. Pokušavam da ustanem ali istog trena ponovo padam na zemlju i privremeno gubim svest.
Otvaram oči i vidim ispred sebe lepo muško lice koje mi se smeši. Pomaže mi da ustanem i pita me da li me boli nešto. Odmahujem glavom. Osvrćem se a mog konja nema.
Nepoznati mladić zove me na čaj da se povratim a onda će me on odvesti kući. Bez razmišljanja pristajem.
Malena drvena kućica, lepog izgleda uliva mi sigurnost, baš kao i njen vlasnik. Čudno, obično sam nepoverljiva.
Unutrašnjost me osvaja svojom toplotom i osećam se kao kod kuće.
Mladić mi nešto priča ali reči ne dopiru do mene. Čak me je oslovio po imenu. Posle nekog vremena shvatam da me jako dobro poznaje ali ja se njega ne sećam.
Bože, šta mi je s glavom? Odakle znam ovog mladića?
………………………………
Zvono na vratima, vrati me u stvarnost. Ko me sad prekida? Zar ni nedeljom ne mogu da se odmorim?
Otvaram vrata i zapanjeno gledam mladića ispred sebe.
„Zdravo, mogu li da uđem?“
Bez i jedne reči, pomeram se propuštam ga da uđe.
Ko je ovaj čovek?

„Izvinite, molim Vas, što upadam ovako. Nisam se ni predstavio. Ja sam Nikola, Vaš novi komšija. Doselio sam se juče u ovaj stan pored Vašeg stana. Nisam stigao da priključim šporet, pa ako nije problem, možemo popiti zajedno kafu. Evo kupio sam kafu, ako možete samo da je skuvate „rekao je to tako slatko, kao dečak maleni kad očekuje da dobije čokoladu.
“ Svakako, izvolite sedite. Izvinite, idem samo da se presvučem. Nedelja je pa sam se malo opustila. Brzo ću ja. “
Otišla sam u svoju sobu crvena kao bulka. Nespretno sam preturala po stvarima, ne znajući, šta tražim. Zašto sam se toliko pogubila?
Nekako nađoh nešto pristojno da obučem i pribravši se vratih se u dnevnu sobu gde je on strpljivo čekao.
“ Sigurno je već i voda provrila, sad ću da proverim.“ Uz osmeh šmugnula sam u kuhinju. Priberi se ženo, rekoh sebi. Ali, bilo je tu nečeg čudnog. Neki čudni osećaj bi me prožimao kad bih ga pogledala.
„Evo i kafice“ Jedva smirih ruke da ne prospem kafu.
„A odakle dolazite?“ Lupih prvo što mi je palo na pamet.
„Ja sam iz Beograda. Ovde u Novom Sadu su mi roditelji. Kupio sam ovaj stan kako bih bio bliži njima. Ipak su oni već u godinama i ponekad im treba moja pomoć. Radim kao programer u jednoj firmi koja se bavi izradom programa za računovodstvo. A čime se Vi bavite? “
“ Ja, ja radim u školi, u biblioteci. Inače sam profesor književnosti, ali za sada nema upražnjenog mesta za to. Ali, volim i ovo. Po ceo dan sam okružena knjigama i decom koji vole da čitaju. Uživam da razgovaram sa tim malim ljudima o knjigama “
“ To je divno. Onda ću biti slobodan da tražim preporuku za dobru knjigu od Vas. „Nasmeja se mangupski.
“ Naravno, mogu Vam i pozajmiti neke knjige da ih pročitate. Imam dosta knjiga.
„Odlično! Radujem se tome. Sada ću Vas pozdraviti, čeka me još puno posla. I, hvala za kafu!“
„Nema na čemu. Kad god želite da se odmorite, navratite.“
„Hvala puno, vidimo se“ Namignu mi i uputi se ka svojim vratima.
Zatvorivši vrata, naslonila sam se na njih sva zajapurena. Zatvorih oči a osmeh mi ozari lice.
Udahnula sam vazduh duboko i bacila se na krevet rešena da se vratim čitanju knjige.

Bože, kakav dan. Vraćam se ponovo u krevet. Uzimam knjigu i uskoro sam ponovo u kući onog prelepog mladića.
…………………………………..
„Izvinite, odakle se mi znamo?“
„Ja sam Vaš komšija. Moje imanje je odmah tu do Vašeg. Bio sam par puta kod Vas, ali imali ste neke gošće i niste me ni primetili. Zovem se Nikola.“
„Izvinite ali ja se stvarno ne sećam. Da li je možda od ovog pada ili…. Oh, koliko je sati već, moram da idem.“
„U redu, ja ću Vas pratiti do kuće. A posle ću pokušati da pronađem Vašeg konja.“
Izašli smo iz te prelepe kućice. Još jednom se okrenuh da je vidim. Ne sećam se da sam je nekad videla…. Ali možda to sve ima veze sa padom.
Nikola mi je ponudio da se uhvatim za negovu ruku. Prihvatih, biću sigurnija, možda mi se opet zavrti u glavi.
Stigavši ispred kuće ugledah majku kako me nestrpljivo čeka. Nikola je prišao, pozdravio je i objasnio šta mi se desilo. Oboje nas je pozvala u kuću na čaj.
Seli smo u dnevnu sobu. Nina je donela čaj i keks. Nikola je razgovarao sa majkom i često me krišom gledao. Tad sam tek videla koliko je zaista lep. Imao je odlično držanje a dok je pričao njegovo lepo lice se smešilo. Krupne šake prekrstio je u krilu, delujući veoma smireno. Ali zato je nemir rastao u meni. Pila sam onaj čaj takvom brzinom da je to prelazilo granice pristojnosti. Videla sam kako me majka prekorno gleda. Pokušala sam da se saberem. Osetila sam toplotu u obrazima i znala sam da sam pocrvenela.
Kad je popio čaj, ustao je, pozdravio je majku uz naklon, poljubivši joj ruku. Krenula sam ja da ga ispratim.
Na vratima mi je uzeo ruku, prinoseći svojim usnama.
„Bio je ovo veoma prijatan dan. Voleo bih da mi i sutradan pravite društvo dok šetam šumom.“ Pogledao me je upitno, s nestrpljenjem očekujući odgovor.
„Vrlo rado.“ Kratko odgovorih povukavši svoju ruku.
„Onda, do sutra, pozdravljam Vas mlada damo.“ Okrenu se i uputi ka svom imanju.
Ušla sam u sobu gde me je majka čekala.
„Mogla bi malo pristojnije da se ponašaš, gospodin Nikola je veoma ugledan mladić i dobra prilika. Nemoj da pomisli kako si nevaspitana.“
„U redu, majko, pripaziću ubuduće na svoje ponašanje.“
Izašla sam iz sobe i potrčala uz stepenice ka mojoj sobi.
Čim sam ušla u svoju sobu, bacila sam se na svoj krevet i ciknula, stiskajući rukama usta da me neko ne čuje. Bože kako je lep, kako mi se sviđa. Jedva čekam sutra da ga vidim.
Kao u inat, dan je sporo prolazio. Pokušala sam da nađem sebi neku zanimaciju. Ali ništa nisam mogla da radim. Misli su letele ka Nikoli.
Uveče sam legla ranije, planirajići koju haljinu sutra da obučem i zamišljala naš susret.
Tako sam utonula u san.
Ujutru sam rano ustala i odmah posle doručka počela sam kosu da nameštam. Majka je primetila to i krišom se nasmejala.
Došlo je vreme kad sam trebala da krenem. Nekoliko puta sam proverila svoj odraz u ogledalu. Bila sam zadovoljna.
Šuma je bila blizu tako da mi nije trebalo mnogo vremena. Videla sam ga blizu one kućice od juče. Požurio je ka meni.
„Dobar dan! Drago mi je što Vas ponovo vidim, Kristina.“
Oči su mu zasijale. Uhvatila sam ga poruku i nastavismo put kroz šumu.
Razgovarali smo o mojim i njegovim interesovanjima. A najviše smo pričali o knjigama. Bio je zabavan. Pričao je svoje doživljaje iz lova a ja sam se smejala na sav glas. U jednom trenutku je zastao i ozbiljno me je pogledao.
„Tako ste čarobni kad se smejete“ Prišao je i veoma nežno me poljubio. Mislila sam da ću da se onesvestim. Čvrsto me je prigrlio. Osećala sam se tako sigurno u njegovom naručju.
…………………………………………..
U trenutku sam spustila knjiga i zažmurila. Pomislila sam na novog komšiju. Trgoh se zbog svojih misli. Zašto me sve ovo podseća na njega, sem što imaju ista imena?
Idem da skuvam sebi jednu kafu a posle bih, možda, ipak mogla da prošetam.
Popila sam kafu i ipak se odlučila za toplu kupku, umesto šetanje.
Prijala mi je topla voda ali me je i uspavala. Odmah nakon kupanja, obukla sam pidžamu i otišla u krevet. Utonula sam u san misleći o Nikoli.
Uporno zvono budlnika nevoljno me izvuče iz kreveta.
Selala sam na krevet, tegleći se usporenim pokretima. Pogled mi pade na ormarić kraj kreveta gde je stajala knjiga koju sam juče čitala. Istog momenta sam se rasanila. Na ormariću bila je knjiga „Krv u snegu“. Bože, opet sam u rukama držala jednu knjigu a zamišljala neku tamo desetu. A komšija?
Da li sam i njega izmislila?
U istegljenoj pidžami, raščupana, još bleda od sna, istrčala sam u hodnik.
„Dobro jutro, komšinice! Interesantan Vam je stajling za posao.“ Našali se Nikola samnom, namignuvši mi.
„O, izvinite, učinilo mi se da neko kuca na vratima, pa sam ovako izletela.“
„Nema veze, simpatični ste u pidžami. Nego, kad se vratite s posla, svratite kod mene na kafu. Namestio sam šporet.“
„Vrlo rado! Izvinite, moram da se spremam za posao. Vidimo se!“
Zatvorila sam vrata i glasno uzdahnula. Dobro je, on je stvaran.
Kakva nedelja, možda je bolje da radim, nego da se izležavam. Odoh sad na posao. Nadam se da će mi brzo proći radni dan. Čeka me kafica i Nikola.

T.S.

Advertisements

Zima

Zima je već uveliko pokazala svoje čari. Ulice su bile zavejane, putevi neprohodni a ljudi su ušuškani u svoje kapute i šalove izlazili samo kad moraju.
Slađana se vraćala s posla, žureći svom toplom domu. Prolazeći parkom začu neke čudne zvuke. Osvte se oko sebe i u jednom mračnom delu primeti čoveka kako sedi na klupi, drhteći od zime.
Razmišljala je da li sme da mu priđe ali njeno dobro srce odbaci strah i priđe čoveku.
Stariji čovek, umornog lica, pogleda Slađanu tužno.
„Dobar dan, gospodine! Zašto sedite po ovoj zimi u parku?“
„Ne znam… išao sam do radnje i sad ne znam kako da se vratim kući. Sećanje me slabo služi a i ova moja bolest baš dobro napreduje.“
Pošto nije znao da joj kaže adresu, Slađa ga upita ima li ličnu kartu. Čovek izvadi iz džepa novčanik i u njemu potraži ličnu kartu.
Stanovao je odmah tu iza ugla. Slađana mu ponudi da ga otprati do stana, na šta on pristade.
Čovek je pozva na čaj. Ona pristade.
Sedeli su dugo ispijajući čaj i pričajući o svojima životima. On je radio u vojsci ceo život kao dreser pasa. Slađani se svidelo njegovo pripovedanje tako da je i zaboravila koliko je vremena prošlo. Pozdravila se sa čika Nešom, kako joj je rekao da ga zove, i krenula svojoj kući uz obećanje da će ga posetiti.
Prolazili su dani i zima se bližila kraju. Posetila je dva puta čika Nešu za to vreme. Imala je puno obaveza na poslu i često se kući vraćala jako kasno.
Jedne aprilske večeri vraćala se umorna s posla. Išla je parkom, kao i uvek, ne sluteći opasnost.
Odjednom, iz jednog žbuna, izađe čopor pasa. Slađana pretrnu i ukopa se u mesto. Zanemela od straha nije mogla da pozove pomoć. Psi su režali i približavali joj se. Ona je išla unazad sve dok se nije saplela na nešto i pala. Udarivši glavu od panj, ostala je bez svesti.
Daleki glas koji doziva njeno ime i blago lupkanje po obrazima, vratiše je u stvarnost. Ispred sebe ugleda čika Nešu kako je gleda zabrinuto. Osmehnu se kad je video da je otvorila oči.
Podiže je sa poda i odvede do prve klupe. Seli su a ona se polako vraćala u normalu. Ispričao joj je kako je rasterao čopor pasa baš kad su se nadvili nad njom.
Zahvalila mu se a onda su zajedno otišli kod njega na čaj.

Kradem slobodne trenutke

I ovaj dan prolazi. Puno obaveza u toku dana kao da skraćuju dan. Iako ustajem rano, obrnem se par puta i evo, pada noć. Kažu, što si stariji vreme brže prolazi.
Tek kad sretnem neke svoje vršnjake svesna sam svojih godina. Ovako, čini mi se da imam, bar desetak godina manje.
Nekada, čini mi se da je život jako dug a ponekad pomislim da li ću stići da uradim sve što želim.
Zbog mnogih obaveza koje moramo da obavimo, često potiskujemo stvari koje volimo da radimo. U poslednje vreme, kao dete, krišom uzimam trenutke da uživam u svojim zanimacijama. Nekad se loše osećam što i to vreme ne posvetim deci. Ali, ipak potrebno mi je malo oduška. Time punim svoje baterije i imam snagu da odradim sve što treba.
Valjda ću doživeti penziju, jednog dana, pa ću moći da se posvetim svojim zanimacijama. Ako doživim penziju. Vidim radni vek stalno povećavaju.
Deca brzo rastu i kad postanu samostalni, nismo im baš mnogo potrebni. Da li ću tad uživati u svom slobodnom vremenu ili ću patiti što nikom nisam potrebna? Takvi smo mi, uvek žudimo za nečim što nemamo.
Neka su nam deca živa i zdrava, pa biće vremena i za ostale stvari.

T.S.

Susret

Subota veče. Tanja oblači svoju omiljenu roze haljinu i cipele sa velikom potpeticom. Dodaje još malo rumenila i roze ruž za usne. Uzima tašnicu, ključ od kola i izlazi iz kuće. Njena drugarica Zorica je pozvala na useljenje.

Zoricu zna davno. Nekad su radile zajedno. U to vreme Tanja se zabavljala sa Milanom. Bili su prvi u društvu koji su imali ozbiljnu vezu i svi su očekivali da će se to završiti brakom ali, iznenada, ta veza je pukla.

Tanja i Milan upoznali su Zoricu sa Peđom, Milanovim drugom iz detinjstva. Kasnije Zorica se udala za njega. I evo, sad su kupili svoj stan i zovu na useljenje.

Znala je da će doći i Milan, i znala je da je oženjen ali mislila je da, posle toliko godina, to joj neće smetati.

Nesvesno ili namerno, prilikom spremanja, pažljivo je birala šta će obući i kako će se našminkati.

Došla je pre njih. Pozdravila se sa domaćinima i sela na kauč. Bilo je tu već par prijatelja. Neke je znala ali nije se upuštala u razgovor, bila je napeta zbog susreta koji joj predstoji.

Zvono na vratima najavilo je njihov dolazak.

Milan, ušavši u sobu, preleti pogledom po sobi javljajući se gostima a onda zastade primetivši nju. Brzo se pribra , osetivši ženino prisustvo.

Tanja je delovala odsutno, slabo je obraćala pažnju na ostale. Krišom je posmatrala Milana. A kad bi im se pogledi sreli osetila bi vrelinu i grč u stomaku.

Da li je moguće da godine nisu učinile da postane ravnodušna prema njemu? Šta god da se desi, uvek će biti isto.

Kada je večera završena izašla je na terasu, kako bi došla malo do svežeg vazduha. Posle par minuta oseti nečije prisustvo. Okrete se i spazi Milana.

„Kako si? „ Progovori on prvi.

„Odlično. Evo malo sam izašla na svež vazduh. Unutra ima puno dima a to mi smeta. „

„Da, znam. I meni….

Znaš, uvek mi je drago kad te sretnem… i žao mi je što nismo više zajedno. Mislio sam da će vremenom to proći, ali ne. „

„Da, slažem se. Ali ne možemo tu više ništa da uradimo. „

Krenuvši da uzme čašu sa stola, slučajno dodirne njenu ruku. Oboje zadrhtaše.

„Čujem da imaš ćerku? „ Upita ona.

„Da, to je moja malena princeza. „ Odgovori on s osmehom na licu.

„Čuvaj je, ima raznih mangupa. „ Reče ona.

„Milane, svuda te tražim. Dođi da se pozdraviš sa kumom. Stigao je. „

Prekide njihov razgovor njegova žena.

Milan pogleda Tanju i kao da je hteo još nešto da kaže, ali samo joj namignu i sa setom u očima okrene se ženi i uđoše unutra.

Tanja je posedela još neko vreme a onda se pozdravi sa domaćinima, rekavši da ujutru rano ustaje i da mora da ide. Pri izlazu pogleda Milana koji joj krišom uzvrati pogled. Izađe iz stana i uputi se ka svom autu. Ovo društvo i ovako već odavno može bez nje. Tužno se nasmeši na ove svoje misli, sede u auto i uputi se ka svom stanu.

T.S.

Zimski dan

Zima je pokazala sve svoje čari. Sneg je prekrio krovove kuća a drveće je pognulo svoje grane od težine belog prekrivača.

Maša je sa svojom majkom pravila Sneška Belića. Obe rumenih obraza, smejale su se i radovale snegu.

Maša je imala 4 godine. Nije imala ni braću ni sestre. Majka je svo slobodno vreme posvećivala svojoj jedinici. Otac je radio po ceo dan. Uveče bi se umoran vratio, večerao, malo se poigrao sa Mašom i čim bi ona zaspala i on je odlazio na spavanje. Ovo hladno, zimsko vreme samo mu je otežavalo i ovako već težak posao.

Dugo nisu mogli da imaju dece. Mašu su dobili kad su već bili blizu četrdesete godine. Zbog toga su je još više voleli i pazili.

Tog dana, samo što su završile Sneška i planirale da uđu u kuću zazvoni telefon. Majka otrča na brzinu da se javi a Maši reče da bude tu i da se brzo vraća.

Maša je iskoristila taj momenat da pogleda šta se to krije u velikoj šumi koja je bila odmah iza njihove kuće. Često je gledala u tom pravcu a majka joj je govorila da tamo ne sme da ide. Znatiželjna, kao i svako dete, okrenu se i krenu ka šumi.

Majka je izašla iz kuće i videla da Maša nije tu gde je ostavila. Pomislila je da se sakrila. Često su se igrale žmurke. Počela je da je doziva. Posle nekog vremena zabrinula se jer Maše nije bilo nigde.

Vrtela se po dvorištu, zavirujući u svaki kutak. Noć je već počela da pada. Videla je muža kako povijenih leđa, spuštene glave, vraća se kući. Ispriča mu šta se desilo i oboje krenuše da je traže.

Kako je noć padala i temperatura je bila sve manja. Počeo je da duva hladan vetar.

Roditelji su tražili devojčicu do duboko u noć. Ali nisu je našli.

Potražili su pomoć. Uskoro je došla ekipa ljudi koji su krenuli u potragu za devojčicom.

Kako je noć odmicala, roditelji su sve više strahovali da se nije nešto desilo devojčici.

Pred zoru, jedan član spasilačke ekipe video je malene tragove koji su vodili ka ogromnom stoletnom drvetu, koji je imao veću rupu u svom stablu.

Prišao je i video devojčicu šćućurenu unutra. Devojčica je najpre odbijala da izađe, plašeći se nepoznatog čoveka. Ali njegov topao smešak ohrabri devojčicu i ona napusti svoje skrovište. Bilo je to nečije utočište. Unutra je bilo slame i neke životinjske dlake. Po toplini jazbine, reklo bi se da je životinja do skora bila tu. I zahvaljujući njoj, devojčica se nije smrzla.

Roditelji su sa suzama u očima prihvatili Mašu i čvrsto je zagrlili. Otišli su u svoj topli dom, srećni što su ponovo svi zajedno.

Baka i mačak

Bila je jaka zima, najhladnija do sad. Baka Stana sedela je u svojoj staroj, trošnoj kući, kraj šporeta na drva i u krilu mazila mačka Dobrivoja.
Bili su jedan drugome sve. Stanin sin živeo je daleko, negde u inostranstvu i dolazio je jednom u par godina.
Navikla je da živi sa svojim Dobrivojem i nije se žalila, a i da je htela, kome bi. Kad bi je nešto zabolelo ili kad bi se nečemu obradovala, podelila bi to sa Dobrivojem.
Mačak bi svako jutro izlazio, šunjao okolo pa se opet vraćao.
A ona bi za to vreme umesila hleb i spremila ručak.
Kao da je znao, Dobrivoje se vraćao baš kad je ručak spreman. Kao čovek kad se vraća s posla.
Drva bi leti, uz pratnju svog vernog prijatelja, skupljala pa su se time zimi grejali.
Jednog dana Dobrivoje je izašao u svoju uobičajenu šetnju ali nije se vratio u vreme ručka.
„Doći će kasnije“ pomisli baka i sede za sto da ruča.
Pala je noć a njega još nije bilo. Sada se baka već zabrinula. Stala je na vrata i dozivala ga, ali uzalud.
Tužna, plašeći se da ga je izgubila, otišla je na spavanje.
Ujutru, mraz je bio još jači. Ledenice su visile sa krova. Sneg je zavejao utabane staze. Delovalo je kao da niko ne živi tu.
Dobrivoje se jedva probio do kuće. Mjaukao je kako bi mu baka otvorila. Tišinu je kvario fijuk hladnog vetra. Dobrivoje je drhtao i nemoćno stajao pred vratima. Grebao je vrata, mjaukao, ali ništa. Baka se nije odazivala. Ostao je sam.
T. S.

Noći u knjižari

Mira je nakon završenog fakulteta rešila da otvori knjižaru. Novcem koji je nasledila od bake, kupila je manju kuću sa potkrovljem. Donji deo kuće popunila je policama i napunila knjigama. Jedan deo tog prostora bio je namenjen za književne večeri. U potkrovlju je, u jednom delu, stavila jedan kauč, pisaći sto i policu za registratore a u preostalom delu, bilo je manje kupatilo sa tuš kabinom i malena kuhinja.
Bila je srećna što je ostvarila svoj san.
Knjižara je lepo radila i ona je sve češće boravila po ceo dan u njoj. Ubrzo je shvatila da bespotrebno plaća iznajmljeni stan, jer je tamo samo noć provodila.
Otkazala je zakup stana i preselila se u gornji deo knjižare. Bilo je malo ali je ličilo na dom.
Prve noći, bila je premorena i legla je rano, zaspavši istog momenta kad je spustila glavu na jastuk. Čula je, kao u daljini neku lupnjavu, ali nije mogla da ustane i proveri šta je to.
Ujutru kad se obukla i skuvala kafu, sišla je dole kako bi otvorila knjižaru. Zamalo nije zgazila jednu knjigu koja je bila na podu. Začuđeno pogleda i saže se da je podigne.
Dan je protekao veoma brzo. Imala je dosta posla jer su stigle nove knjige a i kupaca je bilo sve više.
Uveče je, zatvorivši knjižaru, otišla gore u svoj maleni stan. Istuširala se i legla. Još nije ni zaspala kad je čula da je nešto palo dole. Malo se uplašila i rešila je da ujutru proveri o čemu se radi. Pustila je laganu muziku, i uz zvuke violine, brzo je zaspala.
Ujutru je opet našla knjigu na podu. Nije znala o čemu se radi.
To se ponavljalo svake noći. Jedno veče skupila je snagu i krenula niz stepenice. Još nije ni sišla skroz dole kad je videla kako nekoliko knjiga same padaju. Skamenila se od straha i pobegla gore.
Ujutru je rešila da se raspita po komšiluku ko je živeo u toj kući.
Saznala je da je tu živela jedna siromašna porodica. Majka i očuh su bili alkoholičari a devojčica od deset godina bila je jako bolesna. A priča se i da je očuh tukao jer je ona tražila da joj kupi knjige da čita.
To veče rešila je da ne spava. Sišla je u knjižaru i sela u fotelju koja je bila u kutku za književne večeri. Svetlo nije palila ali je knjižara bila osvetljena odličnim svetiljkama.
Sela je i čekala. Odjednom jedna knjiga je poletela i pala. Mira se stresla i još više uvukla između stranica fotelje. Poletela je još jedna knjiga a onda je čula tihi jecaj dečiji. Bilo je strašno ali morala je da istrpi i vidi šta se dešava. U jednom momentu videla je siluetu devojčice kako čuči kraj police sa knjigama i plače.
Ni sama ne zna odakle je skupila hrabrost i prišla joj.
„Zašto plačeš?“ Upita devojčicu.
Ona je pogleda uplakanim očima.
„Tražim neku dečiju knjigu da pročitam dok ne dođe moj očuh ali ne nalazim ni jednu.“ Reče i nestade.
Mira je jedva dočekala jutro. Ode kod komšinice i upita je šta se desilo sa devojčicom.
Ona joj reče da je umrla. Da li od bolesti ili od maltretiranja od strane očuha, ne zna.
Mira ode u knjižaru i pozove izdavača od kog je kupovala knjige i poruči puno dečijih knjiga. Već isto posle podne stigle su joj knjige.
Preuredi jedan ugao samo za dečije knjige.
Uveče opet sede u fotelju i sačeka devojčicu. U jednom momentu začu okretanje stranica. Priđe policama i vidi devojčicu kako sedi i čita. Pogleda je svojom okicama i s osmehom na licu reče.
„Hvala ti puno“
Više se nije pojavljivala a Mira je kupovala redovno dečije knjige i priređivala književne večeri za decu.
T. S.