Premijera

„Traže se glumci amateri za ulogu u filmu….“
Dok je Lara čitala oglas u novinama sve je treperilo u njoj. Zamalo nije vrisnula od sreće. Još kao mala želela je da bude glumica. Oblačila je mamine, iako tada preduge, haljine, obuvala cipele na štikle i krišom se šminlala a onda je dugo stajala ispred ogledala i glumila damu iz nekog filma. Bio bi to čitav monolog, pa često i dijalog pred ogledalom. Zamislila bi scenu sa dve osobe i razvijala bi priču smišljajući je tog trena.
Ponekad bi naišli roditelji i stojeći iza odškrinutih vrata kradom je gledali. Smeškali bi se u sebi ali i bili ponosni što njihova malena devojčica zna tako nešto da smisli.
Nakon gimnazije nije išla na fakultet. Zaposlila se i ubrzo udala.
Već petnaest godina bila je u braku. Rodila troje dece i imala je dobrog muža.
Često biti razmišljala šta bi bilo da je završila glumu.
Gledajući filmove zamišljala bi sebe u glavnoj ulozi.
Ali, bila je samo poštanski službenik.
Još jedna ljubav ostala je neostvatena. Dok je bila osmi razred osnovne škole zaljubila se u Uroša. Bili su pet godina zajedno a onda se razišli iz nerazjašnjenih razloga. Mnogo su se voleli.
Vremenom naučila je da živi bez njega. Od drugarice bi ponekad čula nešto o njemu.
Nakon desetak godina oženio se i on.
Retko ga je sretala iako su bili u istom gradu.
Pomirila se sa tim da mora živeti bez njega. Jednom je pročitala rečenicu „Ako ne možeš da imaš ono što voliš, nauči da voliš ono što imaš.“
I, naučila je. Zavolela je svog muža.
I eto, videvši ovaj oglas, pomislila je da je to neki znak, da će joj se možda ovaj san ostvariti.
Istog dana pozvala je broj telefona koji je bio ispod oglasa i   prijavila se.
Danima je spremala tekst za audiciju. Međutim kada je došla tamo dobila je sasvim druge zadatke.
U početku osećala je veliki tremu ali onda ljubav prema glumi je ponela i ona je zaboravila da je na sceni.
Aplauz ljudi iz komsije vratiše je u stvarnost.
Dobila je ulogu. Direktor je rekao da je veoma talentovana ali morala je i da ide na časove.
Došlo je vreme i za premijeru filma koji je snimala.
U velikoj sali svetla se pogasiše i film je počeo. Bila je jako uzbuđena.
Na licima gostiju videla je zadovoljstvo.
Film je završen. Pale se svetla i začu se jak aplauz.
Izašla je sa kolegama na scenu i pozdravila publiku.
S osmehom na licu posmatrala je ljude oduševljeno.
Odjednom pogled joj zastade na čoveku u trećem redu. Neko vreme gledala ga je kao hipnotisana. A onda kolega je
povuče i pozva je da krenu u garderobu.
Tamo je bila sama kad je čula kucanje na vratima. U ogledalu pogleda vrata čekajući da vidi ko je.
Visok, lep zakorači u njenu garderobu.
Stajali su jedan naspram drugog i gledali se ćutke dugo. Kao da su hteli da gledanjem zapamte svaku boru, svaku liniju na licu.
„Čuo sam da glumiš u ovom filmu pa sam došao da te vidim.“
„Hvala što si došao!“
Nisu znali šta jedan drugog da pitaju a toliko toga su hteli da saznaju.
Ljudi su stajali ispred glasno pričajući i pravili galamu ali to im nije smetalo. Postojali su samo njih dvoje.
Pomislila je da ga pozove da se vide na kafi ali tog momenta zazvonio mu je telefon.
„Halo! Da, da.. Evo stižem!“
Napravio je nervoznu grinasu kad je završio razgovor.
„Izvini, moram da idem.Čedtitam još jednom! Ostvarila si svoj san.“

Pozdraviše se nežnim rukovanjem i on ode.
Dugo je sedela i gledala u vrata kroz koja je izašao.
„Da, ostvarila sam san… Ali samo jedan a drugi ostade neostvaren.
Uzela je svoj kaput i izašla neprimetno napolje.
Bele pahulje prekrile su njenu plavu kosu i kvasile lice… Ili.. možda i nisu pahulje već suze koje su potekle od čežnje i nedostajanja.

Mama, opraštam ti

Bilo je već kasno kada se Snežana vraćala sa službenog puta. Kao agent za prodaju nekretnina često je putovala. Toga dana ostala je duže i već je pao mrak kada je krenula kući.
Noć je potpuno prekrila deo puta koji je vodio kroz šumu.
Snežana, već iscrpljena, što od posla, što od puta, vozila je mehanički, misli su joj letele.
Pravila je planove za sutrašnji dan. Iznenada ispred auta stvori  se veliki jelen. Naglo okrenu volan na desnu stranu  kako ne bi udarila životinju. Pri velikoj brzini nije mogla da kontroliše vozilo. Nagli udarac u drvo zaustavi je. Glava joj polete napred i ostade na volanu.
Nakon par trenutaka pribra se i podiže glavu praveći grimase zbog bola u vratu.
Izađe iz auta i ugleda smrskan prednji deo automobila. Otvori haubu iz koje je izbijao dim.
Shvati da sa takvim autom ne može da nastavi put. Ostvrtala se nadajući se da će naići neko vozilo i povesti je do najbližeg grada. Ali nije bilo nikoga. Mrkli mrak i tišina. Nije znala na koju stranu da se uputi. Tada, ispred sebe, u daljini ugleda tračak svetlosti. To je dobar znak, pomisli.
Izvadi baterijsku lampu iz auta i uputi se u smeru odakle je dopirala svetlost. Neprohodna šuma zadavala joj je problem. Otežano kretanje i poneka ogrebotina od granja nisu sprečile Snežanu da nastavi put.
Iscrpljena i izgrebana, prljave odeće stigla je pred kuću. Bila je to stara građevina ali redovno održavana. Iznad vrata gorela je lampa i Snežana dobro osmotri kuću pre nego što zazvoni.
Posle par trenutaka začu korake, reklo bi se starije osobe.
Visok čovek, blago pogrbljen, otvori joj vrata.
„Dobro veče, gospođice! Nekog tražite?“
Ona mu ispriča o svojoj nezgodi i upita gde bi mogla da prenoći.
On je pozva unutra i predloži da ostane u njegovoj kući. Ima toliko soba a on je sam.
Seli su u dnevni boravak kraj kamina gde je pucketla vatra. Snežni za čas pocrveneše hladni obrazi i njoj se prispava.
Gospodin pozva kućnu pomoćnicu da pripremi sobu za gošću.
Žena odmah krenu na zadatak.
I on sam joj se izvini i ode na spavanje. Za par trenutaka žena dođe po nju i povede je u sobu.
Svidelo joj se kako je nameštena soba, baš kao da su nju pitali za mišljenje.
Veliki krevet sa prekrivačem roze boje, zavese u istoj boji. Na zidovima bile su tapete sa cvetnim dezenom. U desnom uglu sobe bio je pisaći sto od mahagonija a iznad police sa knjigama.
Pored stola stajala je saksija sa velikim Bendžaminom. Svaki list je bio čist, bez trunke prašine. Na stolu nekoliko starih svezaka, reklo bi se da su često korišćene, pored njih pero i mastilo. Nije bila sigurna da li je to samo ukras ili su time pisali jer pored je bila čaša sa hemijskim olovkama i markerima.
Na drugom kraju stola otvorena knjiga sa obeleženom stranom, kao da je skoro ostavljena.
Sve je izgledalo kao da je neko skoro izašao iz sobe.
Spusti stvari na fotelju i uputi se ka kupatilu da se istušira. Dok je slagala stvari na stranicu kreveta ugleda sliku iznad kreveta.
Topao pogled sa slike prodre do njenog srca i oseti udar neke neobjašnjive bliskosti.
Nežne braon oči i kosa iste boje koja je uokvirivala prelepo lice. Neka sena tuge bila je na tom licu aiko je pokušala to da prikrije osmehom.
Nakon tuširanja uvuče se u čistu, mirisnu postelju i nakon par minuta utonu u dubok san.
Premorena od prethodnog dana spavala je kao dete. Prvi jutarnji zraci probijali su se kroz zavese i projektovati su čarobnu ružičastu svetlost. Slavuj na obližnjem drvetu zapeva i svojom pesmom probudi Snežanu.
Otvori oči i na tren bi zbunjena, gde se nalazi. Seti se svoje jučerašnje avanture. Protegli se i još koji minut osta u krevetu.
Obučena sišla je u prizemlje. Domaćin je sedeo za stolom na kom je već bio postavljen doručak i skuvane dve kafe.
„Dobro jutro! Izvolite sedite!“ Pokaza rukom na stolicu sa njegove desne strane.
Snežana ga pozdravi i sede. Miris prve jutarnje kafe zagolica joj nozdrva. Na tren oseti se kao kod kuće.
Uz doručak razgovarali su o njenom poslu. A onda upita domaćina :
„U sobi, u kojoj sam spavala stoji slika neke mlade žene….“
Nije znala kako da ga upita ko je ona ali reči su same izletele.
Čovek spusti glavu ka stolu i skoro promuklim glasom reče.
„Da, to je moja ćerka.“
„Izvinite što sam radoznala, nisam trebala da pitam.“ Ispitivački ga pogleda.
„Nije problem. Živa je ali češće je u duševnoj bolnici nego kod kuće. Inače, to je njena soba gde ste spavali. Onu gostinjsku sad renoviramo.“
Snežana je ćutala i posmatrala to milo lice. Nadala se da će nastaviti. Plašila se da ako progovori prekinuće ga. I on zaista nastavi.
“ Rano je rodila… ćerku. Bila je sama, muž je ostavio još dok je trudna bila. Mi smo se brinuli o njoj, moja pokojna supruga  Mira i ja. Desetog dana od rođenja dete joj je ukradeno iz kolevke, dok je ona spavala. Sumnjali smo da je u tome učestvovala tadašnja služavka, ali nikad to nije dokazano. Moje dete, Natalija tražila je dete po imanju danima dok jednog dana nije naišla na neki zamotuljak koji je reka izbacila. Ona je mislila da je to njeno dete i nije htela da uradimo analize, već smo ga sahranili. Dala joj je ime Marija.
Nakon toga bilo joj je sve gore. Na kraju morala je na lečenje. Nekad dođe za vikend, obiđe grob a ostatak vremena provede u sobi. Čita, piše… jako malo hoće da razgovara. „
Sav bol zbog bolesnog deteta ocrtavao se na licu tog dobrog čoveka.
Snežana se pozdravi sa njim i krene da nađe majstora koji će joj popraviti auto a nakon što se dogovorila sa njim, autobusom se uputi kući.
Živela je sama već pet godina. Imala je mali ali lepo uređen stan. Veći deo zidova prekrivale su police za knjige. Dve saksije sa cvećem, iako nije bilo puno prostora, krasile su njen dom. Volela je cveće i smatrala je da može da smesti bar ta dva omiljena cveta, fikus dekora  i filodendron. To je bilo sasvim dovoljno da od njenog stana nastane cvetna oaza.
Samo što se istuširala zazvoni joj telefon. Majka je zvala da vidi da li je stigla i da dođe na ručak.
Brzo se obuče, osuši dugu, smeđu kosu i izađe iz stana. Srećom majka je živela blizu nje. Toliko se oslanjala na auto da je sad bila očajna što mora pešice.
Majka je već postavila sto i čekala svoju mezimicu.
„Izvini što kasnim. Kasno sam stigla s puta“ Majka je zagrli i reče da je sve u redu.
Uz ručak pričali su o Snežaninom poslu.
„Ovoga puta baš nisam imala sreće. Udarila sam autom o drvo i sad je ostao tamo.“
„Uzmi moj ako ti treba za posao.“
„Hvala ti, najbolja majko na svetu. „
“ Danas sam upoznala čoveka čijoj su ćerki ukrali bebu. Zamisli, molim te, ko je to mogao da uradi? „
Majka na trenutak ostade zbunjena čuvši komentar.
“ A gde oni žive? Prosto mi je čudno da se to dešava u današnje vreme.“
„U Bačkoj Palanci.“ Majka tad prestade sa pričom.
Ispriča majci celu priču i pomisli kako se umorila pa je zato ćutljiva. Pozdravi je i pođe u svoj stan.
Par dana se nije čula sa majkom jer je imala mnogo obaveza. Pred vikend pozva je da vidi da li slaže majka da u nedelju odu negde na ručak a posle toga prošetaju kraj reke. To je bilo nešto što su obe volele i radile su kad god imaju vremena.
Majka se javi tek nakon četvrtog zvona , što nije bilo uobičajeno za nju, obično bi se javila već nakon drugog.
„Halo!“ Drhvatim glasom javi se ona.
„Mama, šta je to s tobom? Ne zvučiš mi dobro.“ Zabrinuto upita Snežana.
„I nisam dobro. Ležim već drugi dan. Ustajem samo kad moram. Jako se loše osećam.“
„Dolazim odmah!“ Odlučno reče i prekide vezu.
Za kratko vreme našla se u majčinom stanu.
Žena je ležala bleda lica sa crnim podočnjacima, zatvorenih očiju.
„Mama, šta se to dešava sa tobom? Idemo odmah kod lekara.“
„Možda je bolje da pozoveš hitnu pomoć, ne mogu da odem do lekara, neću izdržati….“
Ćerka je posluša i pozove lekare.
Sedele su ćutke par minuta a onda majka skupi snagu i progovori.
„Mila moja, znaš da te volim više nego sebe ali postoji jedna loša stvar koju sam učinila u životu. Ja sam te odvojila od tvoje prave majke. Ti si bila beba koja je ukradena iz kolevke u Bačkoj Palanci.“
Snažna zaneme.
„Molim te, ako možeš, oprosti mi.“
Zvono na vratima prenu Snežanu iz razmišljanja i ona krenu ka vratima da ih otvori.
Lekar i sestra iz Hitne pomoći nešto su je upitali ali ona kao u bunilu samo pokaza rukom ka sobi.
Prilazila je krevetu gledajući čas majku, čas doktora.
“ Žao mi je, Vaša majka je upravo preminula.“ Oni se udaljiše od kreveta da Snežana priđe. Kleknula je pored i zagrlila majku poslednji put. Nasloni lice na njeno i tiho joj šapnu:
„Mama, opraštam ti.“ Spusti glavu na majčine grudi i zaplaka.