Ribar mali

Tamara je volela slobodno vreme da provodi na keju reke Tamiš. Ponela bi sa sobom knjigu, kafu i flašicu vode i dugo sedela na keju čitajući knjigu. Obožavala je to vreme provedeno kraj vode.
Na keju su bile betonske klupe tako da je ona nosila staru prostirku, koju bi stavila pored drveta i tu bi joj bilo udodbo a imala je i potrebnu hladovinu.
U tom delu keja nije bilo mnogo prolaznika, tek poneki pecaroš, tako da je mogla u miru da uziva u čitanju.
Jednog dana, završivši knjigu, pogled joj odluta ka reci. Rekom je plovilo pet lepih, belih labudova. Osmehnula se tom prizoru. Paznju joj privuče dečak, koji je na par metara od nje, pecao. Imao je oko dvanaest godina. Mršav, razbarušene smedje kose, ozbiljnog ali lepog lica… nekako je delovao tuzno. Tamara je rešila da mu pridje i porazgovara sa njim. U torbi je imala jednu čokoladicu i slane perece.
– Zdravo! Ima li sta? – pitala je dečaka
– Slabo… jako slabo.. – rekao je zabrinuto.
– Dobro, biće drugi put bolje. –
Osmehnuo joj se i potvrdno klimnuo glavom.
Pozdravila ga je i krenula kući, ostavivši mu čokoladicu i grickalice.
Često je sretala dečaka kako peca. Nekad bi bio srećan a nekad tužan zbog ulova. Resila je da mu kupi novu pecaljku, udice i neke mamce.
Srećna, krenula je na kej. Dečak je bio na svom mestu.
– Zdravo! Vidi šta sam ti donela! Mislim da ćeš sa ovim moći vise da upecaš.
Nasmejao se i zahvalio. Ali i dalje njegovo lice je bilo tužno.
– Zašto si tužan? – upitala ga je
– Ne uspem uvek dovoljno da upecam riba. A na taj način hranim svog brata i bolesnu majku.
Ponekad ulov odnesem za jelo a ponekad uspem da prodam ribu i tako kupim namirnice za moju porodicu.
Tamara je tek tada shvatila zašto tako mlad dečak ima tako ozbiljno lice.
Rešila je da kupi neke osnovne namirnice i sa dečakom ode do njegove kuće.
Kuća je bila mala, trošna sa dve male prostorije. U jednoj je ležala bolesna majka a kraj njenog kreveta, igrao se dečak od nekih pet – šest godina.
Tamara se predstavila i sela kraj kreveta u kom je ležala dečakova majka.
Saznala je da je žena jako bolesna, da jedva po malo ustaje da spremi nešto za jelo deci i sebi i da ne zna dokle će moći uopšte nešto da radi.
Od tog dana, Tamara, kad god bi mogla, odnela bi im nešto i pomogla u spremanju hrane i kućnim poslovima.
Jednog dana kad je otišla, kuća je bila prazna. Okolo nije bilo komšija koji bi joj rekli šta se desilo. Pokušala je da se informise po gradu ali nije ih našla. Bila je jako tužna što nije mogla da ih pronadje.
I dalje je odlazila na kej da čita knjiga, nadajući se da će odnekud doći dečak.
Prošlo je tri godine. Bio je vikend i rešila je da svoje slobodno vreme provede na omiljenom mestu, na keju. Kao i obično ponela je kafu, knjigu i smestila se ispod jednog drveta.
U jednom momentu stao je ispred nje nekih momčić i zaklonio joj je sunce.
– Dobar dan – rekao je
– Dobar dan – uzvratila je zbunjeno
– Ne znam da li me se sećate… često smo se vidjali ovde na keju dok sam pecao a i dolazilu ste u moju kuću.
– Naravno da te se sećam – uzvratila je veselo. – Šta se desilo sa vama? Trazila sam vas.
– Mama je umrla a radnica Centra za socijalni rad nas je premestila u dom za decu bez roditeljskog staranja. I sad, brat i ja živimo tamo. Sad imamo dovoljno hrane i odeće ali… ostali smo bez majke.
Tamara je prišla i čvrsto ga zagrlila. Od tog dana često ih je posećivala u domu i vodila ih na majčin grob.
T.S.

Čudan susret

Noć je već odavno prekrila put. Marina je vozila sporije jer put nije bio osvetljen a i vodio je kroz šumu pa je postojala mogućnost da istrči neka divljač. Bila je vozač već 20 godina i do sad nije imala nikakvu nezgodu. Prijatelji su uvek govorili za nju da je odličan vozač. I volela je vožnju. Nikad nije volela velike brzine, smatrala je da je mnogo važniji sam stil vožnje od brzine.
Tog dana je krenula na odmor, na planinu koja je bila nekih 300 km udaljena od njenog grada. Spakovala je, kao i uvek, previše stvari, napunila njima gepek i krenula na put. Zbog obaveza na poslu nije mogla ranije da krene, nego tek uveče, kada je već pao mrak.
Ovim putem su ređe išla vozila pa zato i nije bio osvetljen. Ona ga je izabrala jer će njime brže stići do odabrane destinacije. Da li je to bio dobar izbor ili ne…..
Odjednom, učini joj se da neko stoji na putu. Pokušala je da ukoči, ali pošto su putevi bili prekriveni tankim slojem snega, nije videla ispod led, točkovi su proklizali i ona je izgubila kontrolu nad vozilom.
Vozilo se zaustavilo udarivši u drvo. Auto se malo dimio i videla je da je probušen hladnjak, i da je prednji deo auto dobro zgužvan. Dobro, mora se pribrati. Bar je ona bila u redu. Potražila je telefon u torbi. Medjutim, signala nije bilo uopšte. Šta sad da radi? Ni jedno vozilo nije se naziralo. Izvadila je iz torbe baterijsku lampu (sreća da se setila to da ponese, iako je nikad do sad nije nosila), i pokušala da osmotri okolinu. Bio je mrkli mrak, tek pomalo mesečina je obasjala put. Ali zato šuma je bila jeziva. Čuli su neki čudni zvuci, njoj nepoznatih životinja. Počela je da drhti. Ali morala je da savlada strah i trezveno razmišlja. S desne strane puta, videla je ugažen put kroz šumu. Iako nije bila nikad u takvoj situaciji, ipak rekla bi da je ta stazica skoro napravljena. Progutala je knedlu, pokušala da smiri srce koje je ludački lupalo i krenula tom stazom. Išla je šumom opreznim korakom, ali sve je bilo potpuno isto, drveće, sneg i mrak. Kada je prepešačila nekih 500 m videla je neku slabo osvetljenu kolibu iz čijeg je odžaka išao dim.
Malo je odahnula. Srećna što još neko postoji tu, skupila je hrabrost da priđe kolibi i zatraži pomoć.
Pokucala je i čekala neko vreme. Posle nekih pet minuta, vrata su uz škripu počela da se otvaraju. Pojavi se čovek zarasle brade i duge čupave kose. Delovao je jezivo. Ali on joj je bio jedini spas. Odmerio je od glave do pete i upitao je šta hoće. Objasnila mu je svoju situaciju. Bezvoljno je rekao da sad ne može ništa da uradi. Ujutru će proveriti. Rekao joj je ako hoće može tu kraj peći da prenoći, ako neće neka se snalazi kako zna. Nemajući drugi izbor, prihvatila je to. Bolje i kraj ovog neprijatnog čoveka nego u šumi sa zverima.
Te noći oka nije sklopila. Na svaki šum bi zadrhtala. Osetila je olakšanje kad je videla da sviće. Ustala je i potražila čoveka po kući. Medjutim on nije bio tu. Uzela je svoju torbu i uputila se ka kolima. Stigavši, videla je da je auto kao nov. Nije bio olubljen, hladnjak je bio ceo, a kad je pokušala da ga upali, motor je radio kao sat. Bila je presrećna. Okretala se oko sebe ne bi li videla bradatog lika da mu se zahvali. Ali nije ga bilo. Ipak je rešila da krene, ne čekajući da se on pojavi. Upalila je auto i krenula. Stigavši u hotel napokon je osetila olakšanje.
Devojka na recepciji je bila zabrinuta jer je tek tad stigla. Marina joj je ispričala svoj nemili događaj. Zbunjena devojka reče joj da postoji jedna jedina koliba u šumi i da je ona zatvorena već godinama i da u njoj niko ne živi. Marina je pokušala da joj objasni kako joj je taj bradonja pomogao, mada sad već ni ona nije bila sigurna u to šta se to desilo, i kako je on za jako malo vremena uspeo da zameni hladnjak i još da ispegla limariju i sve vrati na svoje mesto.
Zamolila je devojku da odu na to mesto. Došavši i sama se uverila da je koliba zatvorena, čak zakucanim daskama, stazica nije ni postojala. Prozori su bili mutni, a kuća toliko oronula da nije bilo moguće da iko živi tu. Vratile su se u hotel.
Ostala je zbunjena šta se to desilo….. i da li se uopšte išta desilo.
T.S.

Misteriozan nestanak

U malenom mestu, na obali mora, živela je četvoročlana porodica. Otac se bavio ribarenjem a majka je pravila džemove, slatko i kompote od voća koje je imala u bašti i prodavala ih turistima. Imali su ćerku od 16 godina i sina od 9.
Nisu imali sve što bi poželeli ali ipak su bili srećni i zadovoljni svojim životima. Dečak je često sedeo u bašti na klupici i crtao. A ćerka je volela da pliva i svako posle podne provodila je na plaži, upijajući zrake sunca i uživajući u talasima.
Jedne, subotnje večeri, majka je spremila večeru i čekala je ćerku da se vrati sa plaže da bi zajedno večerali. Otac je rasprodao ribu koju je upecao taj dan i bio je veseo jer je baš dosta zaradio. Dečak je ušao u kuću, oprao ruke, seo za sto i nestrpljivo čekao da počene sa večerom. Majka ga je opominjala da ne može početi dok se sestra ne vrati.
Već je pao mrak a devojčica još nije došla kući. Već zabrinuta, rekla je mužu da ode po nju.
Otac se uputio ka plaži, usput planirajući sutrašnji dan.
Plaža je bila prazna. Sad već nervozan, okretao se, tražeći pogledom svoju ćerku. Počeo je da je doziva po imenu. Ali odgovora nije bilo. Na nekih desetak metara, video je peškir i papuče. Otrčao je tamo ali nju nije našao. Počeo je da viče i već ga je uhvatio paničan strah. Posle nekih pola sata bezuspešne potrage, odlučio je da pozove policiju.
Policija u tom mestu, retko kad je imala nekog posla, tako i sada, sedeći u svojoj kancelariji, primili su poziv i odmah došli na plažu. Nastala je gužva na plaži. Meštani, čuvši očevo dozivanje dotrčali su svi na plažu ne bi li videli o čemu se radi i pomogli svom komšiji.
Tražili su je danima ali bezuspešno. Tragova otmice nije bilo a u moru je nisu našli. Ubrzo, ne našavši nikakav trag, policija je zatvorila slučaj. Majka i otac bili su očajni. Nikde nije bilo njihovog deteta.
Majka je svakog dana odlazila na plažu u nadi da će je naći. Ali ništa ….
Jedno jutro, oko 6h izašla je iz kuće da sačeka kamion sa poručenim teglama.
Otvorivši vrata, vrisnula je. Ispred kućnog praga, sklupčana ležala je njena ćerka. Bacila se na kolena i počela da je zove po imenu. Devojčica je bila bleda, premorena i jedva je malo otvorila oči. Pozvala je muža da je unesu u kuću. Otac je uzeo u naručje i uneo u njenu sobu. Pozvali su lekara. Pregledao je i rekao da devojčica nije povredjena ni na koji način. Ali opet se čudno ponašala. Kada se koliko toliko oporavila, pokušali su od nje da doznaju šta se desilo. Medjutim ona se ničega nije sećala. Zna samo da je bila na plaži, da je odjednom zaslepela ogromna svetlost i više se ničega ne seća.
Devjčica je uspela da se povrati i nastavi svoj život a njen nestanak je ostao nerazjašnjen.
T.S.

Devojčica iz šume

Neda je imala nekoliko neuspelih veza iza sebe. Nije mogla da rodi i čim bi to saznao njen dragi, iako se do tad kleo u večnu ljubav, odmah bi odlazio od nje. Shvatila je da nikad neće imati sreće u ljubavi, kao ni dece. U selu je bio čovek desetak godina stariji od nje koji se nikad nije ženio. Bio je ružnjikav i stidljiv i nije našao ženu za sebe. Nekako su se njegovi i Nedini putevi ukrstili i ona se udade za njega. Bio je divan prema njoj a ona, razočarana u prethodne momke, bila je zahvalna što je našla dobrog čoveka i trudila se i ona da bude dobra prema njemu. Znao je da ne može da mu rađa decu ali to mu nije smetalo.
Jedne zime, Neda je počela svako veče da sanja devojčicu u svom dvorištu na ljuljašci. Dugo bi je posmatrala a kad bi pokušala da joj priđe, devojčica bi skočila sa ljuljaške, veselo skakutajući otrčala u šumu, pritom pozivajući Nedu da pođe za njom. Svako jutro se budila raišljajući zašto joj se upravo taj san vraća.
Jedno jutro je ustala i uputila se ka šumi. Oprezno je koračala jer šuma nije baš bila prohodna a i nikad nije zašla u nju.
Odjednom, spazi ispred sebe ženu u nekim ritama sa maramom na glavi, kako sedi na zemlji a ispred nje dimi se tek ugašena vatra i nešto priča. Polako priđe bliže, ne bi li razumela ženu, ali bezuspešno. Mumlala je neke nerazgovetne reči. Odjednom oseti strašnu vrtoglavicu i pade.
Probudila se u svom krevetu. Skočila je setivši se one strašne žene. Njen muž je već ustao i izašao da hrani stoku.
Snovi su prestali a ona je nastavila sa svojim životom kao i pre snova.
Sledećeg meseca osetila je mučninu i vrtoglavicu. Uplašla se da je bolesna. Otišla je kod lekara i tamo saznala da je trudna. Njihovoj sreći nije bilo kraja. Za par meseci rodila je predivnu devojčicu.
T.S.

Prozor sećanja

Sunčevi zraci uporno, svakog jutra, zadirkuju stanovnike staračkog doma, kao da žele da im kažu : Razvedrite se, stiže još jedan predivan dan, uživajte u njemu.
Snežana svakog jutra budna dočeka izlazak sunca. Dovoljno joj je jako malo da se naspava. Po ceo dan je u krevetu a tako bi volela da ustane i prošeta parkom koji je mami svojim zelenilom i pesmom ptica.
Čim se probudi, podigne se u krevetu i gleda taj raj, koji joj je tako blizu ali sama ne može da šeta po njegovim stazama.
Često tako, gledajući kroz prozor, odluta u neka davna vremena….
… Sede na klupi zagrljeni. Sklopljenih očiju sluša stihove koje joj šapuće a koje je smislio samo za nju. Uživaju u svakoj minuti svoje zabranjene ljubavi.
Zavolela ga je istog trena kad je čula kako čita svoje stihove na maturi posle završene srednje škole. Svako je tada trebao da krene svojom putem a oni stazom njihove ljubavi. Međutim njeni roditelji nisu hteli da čuju za takvu vezu….
„Nećete moći da živite od prihoda koje on ostvaruje pišući stihove. Bićeš gladna i bosa. Pogledaj Savu Mitinog, ovog iza ćoška. Vredan momak., veliko imanje ima, zemlju za obradu, ne zna ni sam koliko ima. A lep, pamet momak iz dobre kuće.“
I time je završena ta priča . Ubrzo je ugovoren brak između nje i Save.
Očeva reč bila je zakon. Sledećeg proleća udala se za Savu.
Imala je puno obaveza po kući. Ubrzo je došlo prvo, pa drugo dete i ona je svu ljubav poklonila deci. Sava je bio dobar čovek ali nije mogla da ga voli.
Kad bi uveče legla misli su joj lutale do njenog Petra i njegovih stihova, snažnih ruku i nežnih poljubaca.
Od drugarice je saznala da ga veoma poštuju i čitaju. Izdao je nekoliko knjiga.
Te godine drugarica joj donese poklon za rođendan umoran u ukrasni papir i uvuče je u sobu a tamo je natera da otvori.
Raspakova papir i u rukama joj osta knjiga na kojoj je pisalo
Otkucaji moga srca – Petar Marić.
Na prvoj strani ugleda prosvetu, njoj napisanu.
Suza joj se zakotrlja niz obraz. Nasloni na srce knjigu i požuri da je sakrije.
Tako bi svako veče, kad Sava zaspi, čitala iznova knjigu. To joj je bila jedina veza sa Petrom.
Godine su prolazile. Deca su krenula svojim putem. Sava se razboleo i umro. A ona, pošto je bila bolesna i vezana za krevet, rešila je da olakša deci i ode u dom.
I dobro je učinila. Tamo je imala potrebnu medicinsku negu i mogla je uvek da odluta na krilima mašte u Petrov zagrljaj, gledajući po ceo dan u prozor sećanja.
Jedno jutro, spavala je još, valjda od lekova ali san je savladao. Sestra ulazi u sobu i pogleda Snežanu pa njenu knjigu na stočiću i sačeka par minuta da se Snežana probudi.
„Dobro jutro, lepotice! Jutros ste lepo odspavali.
Moram da Vam kažem jednu lepu vest. Imamo novog stanara. Pogodite ko je?“
Snežana još sanjiva samo sleže ramenima.
„Došao je ovaj Vaš pisac, Petar Marić.“
Snežana se istog trena rasani. Srce zaigra jače a ona zadrhti.
Nakon par minuta, neko pokuca na vrata. Vrata se otvoriše i prvo ugleda veliki buket cveća a onda iza njega pojavi se dobro poznato lice.
Priđe joj i poljubi je.
“ Draga moja, mislim da će nam trebati mnogo vremena da ti izrecitujem sve svoje stihove.“
Sede na njen krevet obgrlivši je jednom rukom, dok je u drugoj držao otvorenu knjigu.
Snežana odahnu spokojna i srećna. Zatvori oči i nasloni glavu na njegove grudi, slušajući glas voljene osobe.
T. S.

Tatina princeza

U malenom selu, na jugu Banata, živela je Lara sa roditeljima i bratom. Još dok su mali bili učeni su kućnim i poljskim radovima. Lazar je išao sa ocem u njivu i čisto štale a Lara je pomagala majci u kuvanju i spremanju kuće. Iza kuće, u drugom dvorištu imali su patke, kokoške i guske. U šupici ispod ambara imali su zečeve, a u odboru krmaču sa sedam prasića. Iza ambara bila je staja za ovce, krave, konje i koze.
Imali su svoju zemlju koja je brojala sve više hektara i zbog toga, otac je već razmišljao da unajmi radnike. Lazar i on više nisu mogli sami da obrađuju tolike njive.
Lara je naučila od majke da kuva i mesi hleb i pogaču a uveče bi sedele kraj peći i vezle.
Lara je gajila skrivenu ljubav prema knjigama i pisanju. Uspela bi da dođe do neke knjige iz školske biblioteke a uveče, kad bi otišla u svoju sobu, dugo bi pisala.
Kada je otac otkrio šta radi, bio je ljut. Rekao joj je da to nije za ženu. Ona treba posle škole da se uda i rodi decu a ne da se posveti pisanju i ko zna gde to može da je odvede i skrene s pravog puta.
Nastavnica srpskog jezika primetila je njen talenat i slala njene radove na razne konkurse.
Osvojila je nekoliko prvih mesta na konkursima i novine su pisale o njenom uspehu.
Prolazile su godine. Lara je sve bolje pisala. Nastavnica je uspela da nađe izdavača i uskoro je iz štampe izašla njena knjiga.
Ubrzo se udala i otišla od roditelja. Srećom, muž je podržao u tome i ona je puna elena nastavila sa pisanjem. Ali bol u srcu joj je ostao jer otac ne priznaje njen rad.
Odlazila je redovno kod roditelja ali kad god bi neko od njenih pomenuo njeno pisanje, otac bi izašao iz kuće uz izgovor da ide da zapali cigaru u dvorištu.
Posle par godina otac je umro. Imao je slabo srce i infarkt je okončao njegov život, jedne subotnje večeri.
Ta vest je dotukla Laru. Mnogo je volela oca i iako mu to nije nikad rekla niti on njoj, osećali su obostranu prisnost.
Prilikom jedne posete roditeljskoj kući, majka je donela neku svesku ukoričenu tvrdim koricama, požutrlih listova. Pružila je Lari i rekla:
„Mislim da ovo treba ti da čuvaš.“
Reče majka sa nežnim osmehom na usnama.
Na koricama je pisalo :
Tatina princeza.
Lara pogleda majku a onda vrati pogled na svesku i drhtavim rukama otvori je.
Unutra su bile njene slike od malih nogu pa sve do danas a na kraju sveske, bili su isečci iz novina u kojima je pisalo o njenom uspehu sa knjigom.
Lara zatvori knjigu, pritisnu je na grudi i zatvorenih očiju, pusti suze da olakša dušu i oslobodi je boli koje je godinama pritiskala.

T. S.