Svetioničarev sin

Letnji raspust je napokon počeo. Nina je sedela sa svojim roditeljima u bašti iza kuće i pravila plan za leto. Bila je slabog zdravlja i roditelji su se uvek trudili da joj obezbede zimovanje i letovanje.
Za ovo leto predložili su joj boravak kod baka Mare, očeve tetke, koja je živela u malom primorskom kraju.
Nini se svidela ideja. Volela je more i radovala se svakodnevnom plivanju i šetnji kraj mora.
Odmah je krenula sa pakovanjem. Već je naučila da ne treba nositi previše stvari. To je važilo za garderobu ali zato knjiga nikad nije bilo dovoljno.
Volela je da čita i piše. Već godina je pisala dnevnik. Sad već devojka od 16 godina smejala se dok je čitala ono što je pisala pre pet godina. Ali to joj je tad bilo jako važno i zato je čuvala sve dnevnika. Uredno ih je složila po godinama. Često bi dodala po neku fotografiju iz tog perioda.
Na put je krenula rano. Roditelji su je ispratili sa autobuske stanice.
Čim su krenuli izvadila je knjigu i počela da čita.
Skoro da je završila celu knjigu kad su stigli na stanicu gde je baka Mara već čekala.
„Ninice moja, da te pogledam. Kako si porasla! Nisam te dugo videla. Hajde izvoli!“
Uze joj torbu i pokaza u kom pravcu da krene.
Baka Marina kuća je bila skoro na samoj obali mora. Zvuci talasa i omamljujući miris mora izmamiše joj uzdah zadovoljstva.
Baka je skuvala kafu i poslužila je kolačima.
Dugo su pričali o njoj i njenim roditeljima.
Onda je baka odvede u sobu koja će biti njena dok je tu.
Nina raspakova stvari a onda odluči da prošeta kraj mora.
Lagana haljinica lepršala je oko njenog vitkog tela. Sandale je izula kako bi osetila milovanje peska to stopalima. Šešir je prekrio njenu dugu plavu kosu koju je skupila u punđu.
Talasi su je mamili svojom pesmom. Koračala je polako uživajući u svakom dodiru stopala sa toplim peskom. Zatvorila je oči i duboko udahnula miris mora.
Iz uživanja trže je nečiji glas.
Najpre daleko a onda, svakim korakom sve bliži zvuk navodio je na put do svetionika.
Pored je bila manja kuća a ispred nje sedeo je mladić plave kose, svetle puti, koji je zatvorenih očiju pevao neku lepu pesmu na italijanskom. Nije razumela ni reč ali je uživala u melodiji i njegovom glasu. Razmišljala je da li da mu priđe ili ne.
Ipak je odustala. Gledala ga je neko vreme a onda se okrenu i krenu kući.
Čim je stigla ispriča baki o mladiću.
„To je svetioničarev sin. Nemoj mu prolaziti. Svi kažu da je lud.“
Bakine reči samo su pojačale njenu znatiželju i već sledećeg jutra uputila se ka svetioniku.
Mladić je sedeo na istom mestu i pevao. Prilazila mu je polako. Kad je bila na par koraka od njega on otvori oči i prestade da peva.
“ Predivno pevaš. “ reče mu ona umesto pozdrava.
„Hvala, dođi sedi kraj mene.“ Ozari se njegovo lice.
Od tog dana Nina je redovno odlazila kod Luke, svetioničevog sina. Sedeli su i dugo razgovarali. Pričao joj je o svojoj bolesti i o tome kako svi misle da je lud.
Nina je znala o čemu priča.
Jednog dana, dok je prilazila njegovoj kući, videla ga je na zemlji kako mu pena navire na usta i kako se trese ispuštajići nekontrolisani krik. Prišla mu mirno, okrenula ga na stranu stavila njegovu glavu u svoje krilo, kako se ne bi povredio.
To je trajalo neko vreme a onda se povratio.
Dan pre nego što je trebala da ode kući krenu kod Luke da se pozdrave.
Ispred kuće klupa na kojoj je sedeo bila je prazna. Pokucala je na vrata.
Lukin otac joj otvori i pozva je unutra.
„Sinoć su ga odveli u bolnicu, znaš tamo za one… Kažu da je lud. Nisam mogao da ih sprečim a možda će ga tamo izlečiti.“
Nina je spustila glavu i suze joj krenuše.
Znala je da ga izlečiti neće ali i da nije lud. Znala je da je to epilepsija koju je i ona imala ali u blažem obliku. Znala je… Ali je ipak rekla njegovom ocu.:
„Ozdraviće Luka, biće on dobro.“
Pozdravila se s njim i otišla.
T. S

Zaboravljena pisma

Ostalo je par dana do Miletovog odlaska u penziju. Ceo svoj radni vek proveo je u pošti. Voleo je svoj posao. Radio je na mestu gde se pošta raspoređivala po reonima i delila poštarima.
Dešavalo se da poštari vrate pisma koja nisu primljena tog dana. Za neke bi neko i došao za dan, dva a neka pisma su ostala na policama u pošti.
Kad bi istekao rok za podizanje pošte Mile bi ih ređao u jednu kutiju koju je držao u svom ormanu. Mislio je da će možda neko ipak doći. Ali niko više ne bi pitao za njih.
Pošto je uskoro trebao da ode iz pošte rešio je da tu kutiju ponese kući. I upravo je to i uradio poslednjeg radnog dana.
Kartonsku kutiju otežalu od pisama odneo je u svoj auto. Pozdravio se sa kolegama i otišao.
Narednih dana ustajao je u vreme kada je inače ustajao za posao. Shvativši da više ne radi, skuvao bi kafu i seo za kuhinjski sto da prelista jutarnju štampu koja mu je već godinama stizala na kućnu adresu.
Živeo je sam. Žena mu je umrla još na porođaju. Sam je odhranio njihovog sina koji je nakon završenog fakulteta otišao u inostranstvo. Iako je odavno navikao na samoću nedostajale su mu kolege sa posla sa kojima je bio u odličnim odnosima.
Jednog jutra, dok je pio kafu, setio se kutije sa pismima. Otišao je u garažu gde je ostavio u ćošku onog dana kad je otišao s posla.
Obrisao je prašinu sa nje i uneo je u kuću. Sklonio je sve sa kuhinjskog stola i počeo da vadi pisma. Listao ih je gledajući imena na njima. Spazi da se jedan rukopis ponavlja više puta. Tad obrati pažnju na to i pisma te žene stavi na jednu gomilu. Ostala vrati u kutiju.
Sonja Marinković poslala je nekoliko pisama Saši Jovanović. Iz nekog razloga Saša nikad nije primio ta pisma.
Držao ih je u rukama dvoumeći se da li da ih otvori.
„A zašto ne!Da je neko hteo da ih uzme, uzeo bi.“
Reši da ih pročita. Pre toga složi ih po datumima.
Prvo je bilo pre 6 godina.
Lep ženski rukopis pojavi se na belom papiru ispisan penkalom.
„Saša,
Znam da si rekao da ne smem da te zovem ni da dolazim ali moram na neki način da te obavestim o ovome što se dogodilo. Trudna sam.
Znam da nećeš ostaviti ženu i decu ali treba da znaš da ćeš dobiti još jedno dete.
Ako budeš u prilici javi se!
Voli te večno tvoja Sonja! „
Mile zatvori pismo i vrati u koverat.
Sledeće pismo bilo je nakon godinu i po dana.
“ Saša,
Ne bih ti pisala da me nužda nije naterala. Bolesna sam. Imam rak dojke. Ne znam kome Luku da ostavim. Još uvek mogu da se brinem o njemu ali doći će dan kad neću moći. Molim, javi se!
Sonja“
Mile zastade kod ovog pisma. Da li je Saša ikada saznao za sve to i ko je uzeo dete?
Otvori treće pismo.
„Saša,
Zašto se ne javljaš? Dođi zbog Luke da se dogovorimo. Ništa više ne tražim od tebe. On je tvoj sin. Ne znam kome da ga ostavim.
Javi se, preklinjem te!
Sonja“
Rukopis je bio nečitak, očigledno pisan drhtavom rukom. Miletu se srce steže razmišljajući kako verovatno nikad Saša nije saznao za ovo.
Drhtavom rukom otvori sledeće pismo.
„Saša,
Shvatam da nećeš doći i više to neću tražiti od tebe. Luku su odneli u dom jer ja više ne mogu da se brinem o njemu. Meni je još jako malo ostalo. Više ti neću pisati.
Ako ikada poželiš da vidiš svog sina znaš gde ga možeš potražiti. On je i ovako već naučio da živi bez oca tako da nećeš mu mnogo nedostajati.
Ovim pismom se opraštam od tebe.
Uvek sam mislila da si dobar čovek. Možda sam pogrešila a možda te je nešto sprečavalo da dođeš… Ne znam.
Zbogom ljubavi moja
Večno tvoja Sonja „
Miletu su oči bile pune suza dok je drhtavim rukama vraćao pismo u kovertu.
Kad se malo pribrao uključi kompjuter i ukuca Sašine podatke.
Još uvek je stajala ista adresa. Reši da ode tamo i potraži ga.
Vrata mu otvori neka gospođa mrkog pogleda.
“ Ja sam Sašina žena. Saša je umro pre par godina.“
Mile se usudi da je upita za pisma.
„Da, stizala su neka pisma. On je tad već bio bolestan i nisam htela da ga opterećujem njima već sam odbijala poštaru a primim. To je bila neka njegova ljubavnica. Šta sam trebala da mu nosim pisma u krevet?“
Zalupi mu vrata ispred nosa.
Pokušao je da nađe Sonju mada je znao da je već kasno. Kažu, umrla je pre par meseci.
Onda se uputi u dom za decu bez roditeljskog starenja.
Vaspitač dovede Luku nakon priče koju je čuo od Mileta.
Imao je plavu kosu i nebo plave oči. Priđe mu i kulturno se javi. Mile mu se svidi i on se raspriča sa njim.
Mile je znao da on ne može da ga usvoji ali zato je odlazio svaki treći, četvrti dan kod Luke. Donosio mu je igračke i  slatkiše. Išli su zajedno u šetnju a Mile je često ostajao da ga uspava čitajući mu priče. Nije mogao da mu zameni oca i majku ali bio mu je kao deda kojeg nikada nije upoznao.
T. S.

Prodavnica starih stvari

„Dan je bio predivan. Sunce se svojim zracima probijalo kroz grane drveća kao da nas traži, da sa nama igra žmurke. Veseo cvrkut ptica samo je poboljšao moje već dobro raspoloženje. Bila sam jako uzbuđena. Svaki sekund proveden sa mojom voljenim Milanom bio je zlata vredan.
Za tu priliku posebno sam izabrala laganu haljinicu nebo plave boje. Rub je bio oivičen teget čipkom kao i pojas oko mog vitkog struka. Čvrsto utegnuta, zahvaljujući jakim rukama moje Mare. Nedostajalo mi je malo opuštenosti i slobodnog držanja ali, kako je majka govorila „Za lepotu moramo se žrtvovati. „
Od malena su me navikavali na te haljine i midere. Ali nikad se nisam potpuno navikla na njih. Sada mi nisu toliko smetali jer sam znala da tako odlično izgledam i imam dobro držanje.
Sedeli smo na konjima i polako išli jedan pored drugog. Gledao me je krajičkom oka i kao da je tražio dovoljno dobre reči da mi udeli kompliment ali da to bude fino rečeno.
Zabavljala me je ta njegova nespretnost sa rečima ali strpljivo sam čekala.
Ispred nas bila je kućica u kojoj smo se sklonili od kiše onog dana. Setila sam se našeg poljupca i blago zadrhtala.
Pomogao mi je da siđem sa konja. Zatim je veoma vešto i brzo privezao oba. Pružio je ruku i prihvativši moju poveo me ka kući.
Unutra nas je dočekala prijatna hladovina.
Otišao je u kuhinju i za par minuta izašao sa bokalom limunade i dve čaše. Prijalo je osveženje.
Stala sam kraj kamina koji sada nije imao funkciju ali je svojim prisustvom ulepšavao prostoriju.
Nežan zagrljaj oko struka ubrza mi rad srca. Osetih topao poljubaca na vratu i izustih lagani uzdah.
U početku bojažljivo a onda sve smelije ljubio me je a ja sam mu spremno uzvraćala.
Uzeo me je u naručje i odneo u spavaću sobu…..

Sara zatvori dnevnik i zažmuri misleći na Stefana. Volela bi da i ona oseti njegov poljubac na vratu. Sa tim mislima brzo utone u san. „

Deo romana koji je u pripremi „Prodavnica starih stvari“