Knjiga


Lep, sunčan dan bio je idealan za Sarin i Tarin nedeljni ritual – odlazak na stari buvljak.
Obukle su lagane haljine i šešire u istim bojama.
Uživale su nedeljom da šetaju buvljakom. Uvek bi pronašle neku zanimljivu sitnicu.
Išle bi laganim korakom od prodavca do prodavca i pažljivo razgledale robu.
Sara bi se najviše zadržavala kod knjiga. Vremenom i Tara je zavolela čitanje kraj nje.
Čitala naslove i kratak sadržaj romana kad joj pogled zastade na knjizi sa predivnom naslovnim stranom na kojoj je bila stara kuća od crvenih cigala, obrasla bršljanom i oivičena raznobojnim cvećem. Uze knjigu i pročita kratak sadržaj. Odmah je znala da će joj se svideti i kupila je.
Nastavile su šetnju po buvljaku dok ih sunce nije umorilo. Sele su u obližnji kafić da popiju kafu i hladnu limunadu.
Tara je vrtela u rukama knjigu koju je Sara kupila.
„Zvuči zanimljivo. Kad pročitaš uzeću ja da je pročitam.“ Reče Tara.
Sedele su još neko vreme a onda su krenule kućama svojim.
Sara, čim je ušla u stan, otišla je u kupatilo i istuširala se mlakom vodom.
Sipala je sebi sok od narandže i sele u fotelju sa namerom da čita knjigu koju je kupila.
Priča je začas zavladala njenim umom. Više nije bila u svom stanu.
Čitala je sa sve većim interesovanjem. Još veću 9pažnju joj je privuklo kada je pročitala da se radnja odvija u njenom gradu, gde se čak pominjala i ulica i broj.
Vrlo lako našla se na mestu glavne junakinje i osećala je privlačnost ka momku koji se pominje u knjizi.
Zaluđena radnjom romanom i jakom emocijom koju je osetila rešila je da ode do te kuće.
Pozvala je Taru i saopštila joj popodnevni plan.
„Da idemo da obilazimo nečiju kuću? Šta ako tamo živi neko? Mislim da to nije baš sjajna ideja…. Dobro, dobro… Uf ti kad nešto naumiš niko te ne može zaustaviti.“ Rekla je Tara kao ljutito.
Volela je jako Saru i bila je spremna na svaku njenu ludoriju. Dobro, možda ne baš svaku. Nekad je uspela da je odgovori od neke glupe ideje. Što se tiče ove, ok, otići će tamo i kad vidi da živi neko odvratiće je od njene zamisli da uđu unutra. Tako je bar mislila.
Sara je obukla crvenu lepršavu haljinu, crni šešir i iste takve baletanke. Potrudila se da izgleda kao devojka iz knjige.
Za sat vremena bile su ispred te kuće.
Oronula, sa zatvorenim šalonima, odavala je utisak napuštene kuće. Sarino uzbuđenje je sve više raslo.
Tara je posmatrala sa strane i znala je da moraju da uđu, povratka nema.
Sara uhvati kvaku ulaznih, starih vrata i gurnu ih. Ona se otvoriše uz škripu, poželeći im dobrodošlicu na taj način.
U kući nije bilo nameštaja. Čak su i zidovi bili jako loši, pod prljav i izlomljen. Vetar je svirao valcer probijajući se kroz mnogobrojne rupe.
Tari nije bilo svejedno, što je Sara i primetila.
„Izađi ti napolje. Malo ću samo da pogledam pa dolazim.“
Tara je odmah prihvatila predlog.
Sara, bez i malo straha, nastavila je razgledanje kuće.
Neki delovi su joj bili poznati jer su odlično opisani u knjizi.
Na tren mogla je da vidi i Marka, glavnog junaka iz knjige.
Išla je iz sobe u sobu, razgledajući. Na tenunak bi joj se učinilo da vidi ispisano poglavlje na zidu. Stresla bi se.
Čula je Taru kako je doziva..
Razočarana što je naišla samo na ruševine, izađe iz kuće.
Malo su prošetale ne pričajući ni o čemu, svaka udubljena u svoje misli.
Kući je stigla kasno. Brzo se spremila za krevet i uzela knjigu.
Iako je završila sa čitanjem, sve vreme je listala i mislila kako je to pisano po istinitom događaju.
Odločžila je knjigu i zaspala.
…. „Draga Saro, ne odustaj, pronađi me!“
Mark“….
Skoči u krevetu i istog momenta se razbudi. Obuče farmerke i majicu i izađe na ulicu.
Išla je ulicom kao nošena nekom silom. Malo ljudi je bilo na ulici ali nijeih ni primećivala.
Zastade na jednom uglu i zamisli se.
Nešto je vuklo da krene desno.
Ušla je u neki park sa mnogo prelepog cveća.
Park je bio prazan. Već je razmišljala da ode kad je videla neku osobu na klupi.
Prišla je i videla Marka. Bila je presrećna neznajići da li sanja ili ne.
Kad je prišla on podiže glavu. Pozdravi je i pruži joj ruku.
„Došla si. Čekao sam te.“
Ustade i poljubi je.
T. S.

Datum

„Datum dokumenta“ pisalo je na monitoru. Danijela ukuca 24.02.2040.
„O Bože, stalno umesto 2020 kucam 2040. Ne znam šta mi je?!“ Požalila se koleginici.
Zamišljeno gleda u monitor. To je za 20 godina, tada će imati 63 godine. Strašno! Tako malo vremena a puno planova, želja.
…. Alarm uporno pišti stvarajući nervozu. Danijela ustaje sa bolom u leđima i pokušava da se razgiba, misleći kako je loše spavala?
Tromim korakom ulazi u kupatilo. Prilazi lavabou, pušta hladnu vodu i umiva se. Podiže glavu i vrisne. Iz ogledala je posmatrao čudan lik starije žene. Bilo je među njima dosta sličnosti.
Primiri se i dobro pogleda  lik u ogledalu.
Rukom dodirne lice i oseti bore pod prstima. Oči zasuziše a ruka zadrhta. Lik u ogledalu pogleda je tužnim očima. Tad shvati da je to ona.
Obrisa lice i izađe iz kupatila.
Okretala se po stanu tražeći muža i decu ali, bila je sama.
Telefon na stolu zapišta. SMS poruka.
Pokuša da pročita ali shvati da ne vidi dobro. Pogled joj odluta do stola na kojem su stajale naočare. Stavi ih na vrh nosa i poče da čita :
„Mama, postao sam tata!!!! Dolazim uskoro po tebe pa idemo zajedno u bolnicu da vidiš svog unuka!“ Na kraju rečenice veseo smajlić.
Njen mlađi sin postao je tata. A gde je stariji? Šta se dešava sa njim.
Uze telefon i poče da traži njegovo ime u imeniku. Nakon par zvona javi se muški glas.
“ Zdravo mama, evo upravo sam izašao iz aviona. Malo je kasnio. Doći ću pravo  u bolnicu. Nikola mi je javio da se Sandra već porodila. Čim mi je javio da je otišla u bolnicu odmah sam krenuo iz Nemačke. Vidimo se tamo.“
Osećaj sreće mešao se sa zbunjenošću. Uskoro će videti svoje dečake a i unuka. Ali nikako se ne seća prethodnih dvadesetak godina. Valjda će se setiti svega kad ih vidi.
Seti se, mogla bi da obavesti mamu i brata da je postala baka.
Tražila je bratov broj u imeniku i pozvala ga.
„Zdravo Zoki, postala sam baka! Uskoro dolazi Đorđe po mene i idem da vidim svog unuka. Dođi i ti ako možeš.
Daj mi mamu da i njoj kažem!“
Glas sa druge strane je zaćutao a onda obazrivo počeo da priča.
„Ali seko, znaš da je mama umrla pre dve godine?!“
Bio je tužan zbog sestrinog stanja a najteže mu je upravo to padalo što u tim momentima nije se sećala da je majka umrla. Svaki put je pitala za nju i htela je da je vidi.
„Da, znam… malo sam se zbunila. A da li je kod tebe moj Milan? Od kad sam se probudila nisam ga videla u kući.“
„Nije kod mene. On te je ostavio pre pet godina…“
Danijela nešto tiho promrmlja i  prekide vezu.
Nakon pola sata Đorđe je veseo stajao na vratima.
Danijela ga zagrli i poljubi.
„Čestitam sine, neka je živ i zdrav!“ S ponosom je posmatrala svog „malog“ sina.
U bolnici su bili već neki ljudi i čestitali su rođenje deteta.
Danijela nije prepoznala sve ljude i oni su je zbog toga čudno gledali iako su znali za njeno stanje.
Tog momenta babica je izašla držeći u rukama malog anđela.
Đorđe i Danijela su prišli da ga vide.
Maleno, usnilo lice pravilo je slatke pokrete lica kao da ih pozdravlja, da im se smeje.
Oboje pustiše suze i zagrliše se….
„Danijela, Danijela… Da li si dobro?“
Koleginica, koja je sedela preko puta nje, dozivala je.
Ona se trže kao iz sna.
„Molim? A da, dobro sam… Nešto su mi misli odlutale… Izvini.
Pogleda u monitor i ispravi datum. 24.02.2020. Enter.
T. S.

Prošli dani

Zvuk njenih visokih potpetica odzvanjao je skoro već praznom ulicom. Crne čizme od prevrnute kože pokrivale su njene lepo izvajane listove na nogama do kolena. Tanke čarape otkrivale su zgodne butine, većim delom nepokrivene jer je suknja, koja je ocrtavala liniju njenih kukova, prekrila samo pola butina.
Tanana košuljica bila je prekrivena crnim kapitićem. Duga plava kosa ravno je padala preko ramena.
Stisnula je torbicu uz sebe, kao da će ona nadoknadiiti nepostojanje toplije odeće.
Brzim korakom začas je stigla od svoje kuće do ćoška. Znala je da će je tu čekati.
Temperatura je bila veoma niska, čak u minusu ali neka vatra u njoj je buknula kad ga je videla.
Izašao je iz kola i naslonjen na haubu automobila čekao je. Njegov zavodljiv osmeh učinio je da joj srce zakuca jače. Kad mu je prišla, ispravio se, uhvatio je za ruku i poljubio.
Zatim su otišli do vrata suvozača, koja joj je otvorio i sačekao da uđe a potom ih zatvorio.
U automobilu je bilo toplo. Seo je na vozačevo mesto i okrenuo ključ u bravi. Skoro nečujno auto je krenuo.
Nije je pitao kuda želi da idu, već je  to dobro znao.
Picerija u gradu uvek je imala separe za njih dvoje.
Seli su jedan nasuprot drugom i držeći se za ruke razgovarali pogledima.
Tako dobro su znali jedan drugog da im je malo reči bilo potrebno da se sporazumeju.
Sve je bilo baš kao u bajci. Ljudi u gradu su ih znali i nasmejanim pogledom ih pozdravljali.
Sada, šetala je sama. Prolazeći pored picerije  ugledala je drugi mladi par u njihovom separeu.
Zastala je posmatrajući ih i setila se dana provedenih tu sa njim.
Noć je već odavno prekrila ulicu tako da je neometano mogla da ih gleda kroz prozor a da je oni ne vide.
Topla suza skliznula je niz hladan obraz. Iz razmišljanja je teže devojčica sanjivog glasa.
„Tata, hladno mi je i spava mi se.“
„Evo, ljubavi, stižemo kući. Tamo te čeka tvoj topao krevet.“
Od poznatog glasa ona zadrhta.
Bio je to on sa svojom ćerkom.
Nežan osmeh prekri joj uplakano lice.
Obrisa suze rukom, podiže kragnu kaputa i sporim, teškim korakom nastavi dalje.
T. S.